NININE MUSTRE Jednota

Posmatram nedavno jednu osobu kako negoduje zbog nemile joj neke situacije, a samo dan pre toga mi je ispričala kako je nešto slično u nekoj drugoj situaciji i sama uradila, ali iz njene perspektive, to je bilo potpuno opravdano. Kaže kako joj je dete tvrdoglavo, kako stalno nešto hoće da tera po svome i stalno insistira na sopstvenom načinu na koji rešava svoje probleme. A onda mi ispriča kako je ona baš insistirala da se nešto uradi na način koji ona smatra ispravnim. U tom slučaju, ta vrsta insistiranja bila je za nju sasvim opravdana. To je samo jedna od brojnih porodičnih priča koje svakodnevno čujemo ili im prisustvujemo. Roditelj i dete imaju različite stavove i svako se trudi da svoj istakne kao jedini realan ili ispravan. U ovom slučaju, radi se o tome da roditelj ima blizu 80, a dete oko 50 godina.

Dakle, nisu oni dete i odrastao čovek, to je dvoje odraslih ljudi. Iz moje perspektive, sve manje vidim da su nečiji potezi opravdani ili neopravdani, nego samo sve jasnije uviđam koliko su povezani. Vidim koliko roditelji u svojoj deci dobijaju jasna ogledala i koliko ih baš ono što ih na sebe podseća, kod dece najviše uznemirava. I ne vide koliko je to sve povezano, koliko su oni samo delovi jednog te istog bića – porodice kojoj oboje pripadaju, ili još većeg bića - čovečanstva kojem oboje i svi mi pripadamo, ili života na planeti kojem i sva druga bića, vidljiva i nevidljiva pripadaju. Svako od nas, svakim svojim potezom i svakom svojom mišlju i idejom jedni na druge utičemo, i koliko god da to naslućujemo, kada upadnemo u neke svoje emocije rukovođene snažnim isprogramiranim načinima ponašanja još u ranom detinjstvu, mi na sve te povezanosti zaboravljamo i krećemo da se „borimo“ za neke svoje zamišljene ciljeve na neke svoje utvrđene načine. I onda se pitamo zašto se nešto u životu ne promeni, a mi jednu te istu ploču na prastarom gramofonu uslovljenih reakcija vrtimo li, vrtimo.

Neko nas je od malena uverio da smo sami, jedini, usamljeni i od drugih odvojeni, a opet, da ne možemo sami, da od drugih zavisimo i da stalno moramo od nekoga nešto da očekujemo. Ali samo onako kako nama to odgovara, nikako drugačije. Vrtimo se u tom upetljanom vrzinom kolu cimajući jedni druge nevidljivim, a veoma čvrstim nitima. I do kada ćemo tako da se ludiramo, a da svoju ludu sudbinu proklinjemo? Verovatno sve dok ne shvatimo koliko jedni drugima značimo i ne prihvatimo da smo svi tesno povezani, i da je jednota, jedini princip normalnog života.  

Nina Nartinović Armbruster