НИНИНЕ МУСТРЕ Једнота
Једнота као реч не постоји у нашем речнику, али сигурна сам да свако разуме шта би она могла да значи. Волим да је користим када желим да нагласим повезаност међу стварима, а пре свега међу људима и свим живим бићима.
Посматрам недавно једну особу како негодује због немиле јој неке ситуације, а само дан пре тога ми је испричала како је нешто слично у некој другој ситуацији и сама урадила, али из њене перспективе, то је било потпуно оправдано. Каже како јој је дете тврдоглаво, како стално нешто хоће да тера по своме и стално инсистира на сопственом начину на који решава своје проблеме. А онда ми исприча како је она баш инсистирала да се нешто уради на начин који она сматра исправним. У том случају, та врста инсистирања била је за њу сасвим оправдана. То је само једна од бројних породичних прича које свакодневно чујемо или им присуствујемо. Родитељ и дете имају различите ставове и свако се труди да свој истакне као једини реалан или исправан. У овом случају, ради се о томе да родитељ има близу 80, а дете око 50 година.
Дакле, нису они дете и одрастао човек, то је двоје одраслих људи. Из моје перспективе, све мање видим да су нечији потези оправдани или неоправдани, него само све јасније увиђам колико су повезани. Видим колико родитељи у својој деци добијају јасна огледала и колико их баш оно што их на себе подсећа, код деце највише узнемирава. И не виде колико је то све повезано, колико су они само делови једног те истог бића – породице којој обоје припадају, или још већег бића - човечанства којем обоје и сви ми припадамо, или живота на планети којем и сва друга бића, видљива и невидљива припадају. Свако од нас, сваким својим потезом и сваком својом мишљу и идејом једни на друге утичемо, и колико год да то наслућујемо, када упаднемо у неке своје емоције руковођене снажним испрограмираним начинима понашања још у раном детињству, ми на све те повезаности заборављамо и крећемо да се „боримо“ за неке своје замишљене циљеве на неке своје утврђене начине. И онда се питамо зашто се нешто у животу не промени, а ми једну те исту плочу на прастаром грамофону условљених реакција вртимо ли, вртимо.
Неко нас је од малена уверио да смо сами, једини, усамљени и од других одвојени, а опет, да не можемо сами, да од других зависимо и да стално морамо од некога нешто да очекујемо. Али само онако како нама то одговара, никако другачије. Вртимо се у том упетљаном врзином колу цимајући једни друге невидљивим, а веома чврстим нитима. И до када ћемо тако да се лудирамо, а да своју луду судбину проклињемо? Вероватно све док не схватимо колико једни другима значимо и не прихватимо да смо сви тесно повезани, и да је једнота, једини принцип нормалног живота.
Нина Нартиновић Армбрустер