Tanja Peternek Aleksić: Čeznem da zapišem scenarije koji su mi u glavi

Zato njeno pregalaštvo nije ostalo nezapaženo. Između ostalog dobitnica je i Zlatnog beočuga, najvećeg priznanja Grada Beograda za trajni doprinos kulturi. Inače, njena emisija „TV lica... kao sav normalan svet” je jedini TV format koji je pohranjen u Kinoteci i koji se tretira kao kulturno dobro. A sa televizijom se srela vrlo rano.

Vaše prvo pojavljivanje na TV-u bilo je u seriji „Pozorište u kući”. Može li se reći da ste odrastali uz tu čuvenu crvenu lampicu kamere?

- „Pozorište u kući” je bila kultna serija, a mogla bih da parafraziram taj naslov u „Televizija u kući” jer su kroz kuću u kojoj sam odrasla prolazili najveći TV stvaraoci. To je bio deo mog detinjstva, baš kao što je bilo normalno da moja mama Nada Peternek, jedna od prvih najavljivačica u vreme osnivanja televizije kod nas, a kasnije realizator i skripterka, mene vodi na posao. Tako je i ta mala uloga u „Pozorištu u kući”, u kojoj Nebojša Bakočević i ja izluđujemo komšiju Rođu, nastala u situaciji u kojoj sam radila domaći u režiji. Ni tada, a ni danas ne primećujem crvenu lampicu na kameri, valjda zaboravim na snimanje kad me ponese razgovor.

Završili ste dramaturgiju, nama gledaocima, čini se da vaše emisije imaju čvrst dramski koncept, ili na tu dinamiku utiču i okolnosti i sagovornici?

- Volim da mislim da je dramaturgija pomogla da emisije nekako teku, da imaju nit koja ih spaja i da se priča lepo prati. Tako me manje muči savest što ne pišem, a zapravo čeznem da sednem i zapišem scenarije koji su mi u glavi.

Poznati ste po tome da se vrlo temeljno pripremate za svakog sagovornika. Koliko je vremena potrebno da se istraže podaci o nekom gostu, s obzirom na obimnost novinske ili RTS-ove arhivske građe?

- Eto alibija za mene i moje „nepisanje”! Ako se intervjuom i TV emisijom bavite ozbiljno, onda to zahteva puno vremena. Sećam se Trećeg kanala i intervjua uživo, pa to je uvek iziskivalo pripremu, ali nekako sam znala kad ide odjavna špica. U ovih 20 godina koliko traju „TV lica kao sav normalan svet”, imam utisak da sam stalno na terenu ili u montaži.

Učili ste novinarski zanat od najboljih - Drage Jonaš, Nebojše Đukelića, Dragana Babića... Ko je još imao uticaja na vaš novinarski rad?

- Ne mogu da kažem da sam učila od Babića, gledala sam ga kao klinka i bila fascinirana baš kao i kada mi se ukazala prilika da ga intervjuišem jer se povukao duboko razočaran, a ipak je pristao da bude gost u emisiji. Nebojša Đukelić mi je bio urednik na Festoviziji, internoj televiziji Festa i učiti od takvog velikana u 21. godini koliko sam imala tada, to je nemerljivo. Draga Jonaš mi je u vreme kada sam išla u Petu gimnaziju davala časove dikcije da ispravim „beogradski” u govoru jer sam tada počela da radim u Indeksu 202 na poziv Radomana Kanjevca koga ubrajam u vrhunske profesionalce od kojih sam imala priliku da učim.

Uspeli ste da u svojim emisijama ugostite i neka TV lica koja u Srbiji niko nije uspeo da intervjuiše (npr. Olivera Dragojevića). Postoji li neko TV lice koje vam je neostvarena želja da bude gost vaših TV lica?

- Mislim da uspeh nekog intervjua ne zavisi od „ekskluzive” sagovornika već od toga kako se taj razgovor odvija, koliko ljudi koji se nalaze pred vama žele da podele to kakvi su istinski, da posle emisije mogu da kažu „Da, to sam ja”. I uvek volim da istaknem da čekam Vesnu Trivalić koja je moja prijateljica iz srednjoškolskih dana, jer se ona posle toga uvek pravda dok pijemo kafu i pričamo bez kamera.

Vaš serijal je „ostavština za budućnost”, kako se to osamdesetih na televiziji govorilo. Da li ste kad ste počinjali odmah znali da je dokumentarni karakter emisije po definiciji svevremen?

- Format intervjua koji je interpoliran u dokumentarnu formu je dobar spoj jer i slikom i rečju svedoči o čoveku čiji portret snimamo.

Nemanja Savić