Тања Петернек Алексић: Чезнем да запишем сценарије који су ми у глави

Зато њено прегалаштво није остало незапажено. Између осталог добитница је и Златног беочуга, највећег признања Града Београда за трајни допринос култури. Иначе, њена емисија „ТВ лица... као сав нормалан свет” је једини ТВ формат који је похрањен у Кинотеци и који се третира као културно добро. А са телевизијом се срела врло рано.

Ваше прво појављивање на ТВ-у било је у серији „Позориште у кући”. Може ли се рећи да сте одрастали уз ту чувену црвену лампицу камере?

- „Позориште у кући” је била култна серија, а могла бих да парафразирам тај наслов у „Телевизија у кући” јер су кроз кућу у којој сам одрасла пролазили највећи ТВ ствараоци. То је био део мог детињства, баш као што је било нормално да моја мама Нада Петернек, једна од првих најављивачица у време оснивања телевизије код нас, а касније реализатор и скриптерка, мене води на посао. Тако је и та мала улога у „Позоришту у кући”, у којој Небојша Бакочевић и ја излуђујемо комшију Рођу, настала у ситуацији у којој сам радила домаћи у режији. Ни тада, а ни данас не примећујем црвену лампицу на камери, ваљда заборавим на снимање кад ме понесе разговор.

Завршили сте драматургију, нама гледаоцима, чини се да ваше емисије имају чврст драмски концепт, или на ту динамику утичу и околности и саговорници?

- Волим да мислим да је драматургија помогла да емисије некако теку, да имају нит која их спаја и да се прича лепо прати. Тако ме мање мучи савест што не пишем, а заправо чезнем да седнем и запишем сценарије који су ми у глави.

Познати сте по томе да се врло темељно припремате за сваког саговорника. Колико је времена потребно да се истраже подаци о неком госту, с обзиром на обимност новинске или РТС-ове архивске грађе?

- Ето алибија за мене и моје „неписање”! Ако се интервјуом и ТВ емисијом бавите озбиљно, онда то захтева пуно времена. Сећам се Трећег канала и интервјуа уживо, па то је увек изискивало припрему, али некако сам знала кад иде одјавна шпица. У ових 20 година колико трају „ТВ лица као сав нормалан свет”, имам утисак да сам стално на терену или у монтажи.

Учили сте новинарски занат од најбољих - Драге Јонаш, Небојше Ђукелића, Драгана Бабића... Ко је још имао утицаја на ваш новинарски рад?

- Не могу да кажем да сам учила од Бабића, гледала сам га као клинка и била фасцинирана баш као и када ми се указала прилика да га интервјуишем јер се повукао дубоко разочаран, а ипак је пристао да буде гост у емисији. Небојша Ђукелић ми је био уредник на Фестовизији, интерној телевизији Феста и учити од таквог великана у 21. години колико сам имала тада, то је немерљиво. Драга Јонаш ми је у време када сам ишла у Пету гимназију давала часове дикције да исправим „београдски” у говору јер сам тада почела да радим у Индексу 202 на позив Радомана Кањевца кога убрајам у врхунске професионалце од којих сам имала прилику да учим.

Успели сте да у својим емисијама угостите и нека ТВ лица која у Србији нико није успео да интервјуише (нпр. Оливера Драгојевића). Постоји ли неко ТВ лице које вам је неостварена жеља да буде гост ваших ТВ лица?

- Мислим да успех неког интервјуа не зависи од „ексклузиве” саговорника већ од тога како се тај разговор одвија, колико људи који се налазе пред вама желе да поделе то какви су истински, да после емисије могу да кажу „Да, то сам ја”. И увек волим да истакнем да чекам Весну Тривалић која је моја пријатељица из средњошколских дана, јер се она после тога увек правда док пијемо кафу и причамо без камера.

Ваш серијал је „оставштина за будућност”, како се то осамдесетих на телевизији говорило. Да ли сте кад сте почињали одмах знали да је документарни карактер емисије по дефиницији свевремен?

- Формат интервјуа који је интерполиран у документарну форму је добар спој јер и сликом и речју сведочи о човеку чији портрет снимамо.

Немања Савић