Tanja Peternek Aleksić: Normalan svet se ne menja

Akteri njenih priča bila su poznati profesionalci u svom poslu i oni čije se životne priče ne razlikuju mnogo od „normalnog sveta”, a njihov broj je trocifren.

Intervjuisala je glumce, sportiste, umetnike i druga poznata televizijska lica.

Sa svojim sagovornicima razgovara u pozorištima, na pijacama, sportskim terenima, selima i gradovima i drugim, za njih posebnim, mestima i događajima u zemlji i inostranstvu.

Iz tih priča saznajemo o njihovoj prošlosti, uspesima i neuspesima, strahovima i svakodnevnim problemima.

Njene emisije su jedini TV serijal koji se već deset godina arhivira u Jugoslovenskoj kinoteci, a za istu je 2008. godine dobila prestižnu nagradu „Zlatni beočug” za doprinos kulturi. Kroz svoju emisiju Tanja nas je upoznala i sa novim žanrom pa tako intervjue radi u dokumentarnoj formi.

Kada bi se u svojoj emisiji našla u ulozi intervjuisane osobe, Tanja nam je rekla da nije sigurna šta bi publici tada ispričala, ali je, sumirajući unazad sve emisije koje je snimila, naglasila da se normalan svet godinama ne menja.

Živimo u okruženju u kome su se mnoge vrednosti urušile, mnoge reči potrošile, u kome su idoli postali ljudi nedostojni toga da iko zna za njih, u kome su uzori izmišljene profesije kao što su starlete. Ali, oni koji sebi nisu dozvolili kompromise, koji su pristojni, dobronamerni, lepo vaspitani, čestiti, oni opstaju uvek i uprkos svemu. Dakle, normalan svet uvek postoji, objasnila je Tanja na početku intervjua za Dnevnikov „TV magazin“.

Priče vaših sagovornika i sagovornica svedoče o jednom vremenu, a emisija „TV lica... kao sav normalan svet” arhivira se od 2007. godine u Jugoslovenskoj kinoteci. Osećate li zbog toga veliku odgovornost kada birate svoje goste?

Činjenica da se emisije čuvaju u Jugoslovenskoj kinoteci kao jedini TV  serijal je velika čast, ali i odgovornost. Možda ovo zvuči kao fraza, ali nije. Kinoteka je, u vreme dok sam bila student dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti, bila kultno mesto. Mi smo filmove gledali iz prvog reda u staroj sali u Uzun Mirkovoj, jer smo imali osećaj da ulazimo u film. Rođendani su se slavili uz filmove velikana, posle kojih se dugo rasparavljalo u kafani „Manjež” o lepoti umetničkog dela. Zato je za mene Kinoteka odgovornost koja ne dozvoljava ustupke trenutku.

Više od 15 godina uspešno intervjuišete TV lica, ali za razliku od mnogih autora i voditelja to radite na terenu. Koliko se terenski razgovor sa sagovornicima razlikuje od studijskog?

U vreme „Trećeg kanala” dugo sam radila emisije ,,uživo” u studiju. Imali smo uključenja, a i danas se sećam broja 600-842 na koji su se javljali gledaoci direktno u program, bez ikakve trijaže i cenzure, da postave pitanja gostima.

To je imalo čari, ali u novinarskom smislu kada pravite portret, mesto na kome intervjuišete sagovornika govori o njemu.

A kada, kao u emisiji „TV lica”, provedete sa nekim čitav dan, promenite nekoliko lokacija i na taj način opustite sagovornika, to je izvesno prirodnije, pa usuđujem se da kažem i istinitije. Svi su skloni da se u studiju, u ograničenom vremenu,  uređenoj scenografiji i savršenom svetlu, trude da ostave utisak.

Još ako ih novinar prekida i pokušava da bude ravnopravan sagovorniku ili ne daj bože zvezda u sopstvenoj emisiji, nema tu mnogo prostora za pravi intervju.

Za zabavu, možda. Za političko preslišavanje, možda. Ali, samo pravi majstori ovog posla, kao što je bio Dragan Babić, su mogli da u studiju urade intervju posle koga bi gost rekao ,,To sam ja”.

Eto, to je ono čemu se ja nadam posle jednodnevnog snimanja, posle više od pet sati materijala sa svake od dve kamere koliko ih snima, posle montaže od dva dana, nadam se da će sagovornik reći ,,da, to sam ja”.

Razgovarajući sa ljudima u njima važnom okruženju često saznajete neke najintimnije podatke iz njihovih života. Na koji način stičete njihovo poverenje i kako nakon pregleda snimljenog materijala određujete meru za to šta ćete od svega emitovati?

„Mera je vrlina”, govorio je Aristotel. Moj divni profesor Vava Hristić predavao je na drugoj godini Akademje Aristotelovu ,,Poetiku” i isticao ovu misao.

Kad imate dvadesetak godina sve ste samo ne umereni, želite odmah sve i pitanje mere nije među prioritetima.

S godinama shvatate važnost mere dobrog ukusa, mere u međuljudskim odnosima, mere u ponašanju... U svemu, pa i u intervjuu, pitanje vaše mere je glavna odrednica.

Nedavno ste izjavili da ne primećujete kamere tokom razgovora i da uživate razgovarajući sa sagovornicima. Kako se pripremate za pronicanje u priče TV lica i koliko se tok razgovora menja u odnosu na ono što ste pre snimanja planirali?

Priprema, priprema i, opet priprema. Ovako sam zvučala pred studentima novinarstava kojima sam imala zadovoljstvo da u nekoliko navrata pričam o onom što radim.

Mora da sam zvučala kao štreberka koja smara, ali zaista verujem da je priprema početak svega. Pripremajući se poštujete sagovornika koga ste pozvali da razgovarate.

Pripremajući se ne dozvoljavate sebi da na pola stanete i posmislite šta sad i pribegnete pitanjima koja su opšta mesta. Priprema, kako se to sada popularno kaže, “otvara” sagovornika i govori mu da ste zaista zainteresovani za razgovor.

Plan možete imati, ali intervju nije niz pitanja u kojima se držite postavljenog redosleda, to je razgovor u kome iz odgovora proističe naredno pitanje.

I naravno, važno je slušati. To zvuči možda banalno, ali prestali smo da slušamo jedni druge.

U novinarstvu je loše vrteti svoj film i misliti na sledeće planom predviđeno pitanje dok sagovornik govori. U životu je to takođe loše i govori o tome kako slušamo samo sebe, a samo naizgled smo zainteresovani za okolinu.

Spomenuli ste da ste imali priliku da na Fakultetu političkih nauka u Beogradu studentima novinarstva govorite o intervju-u kao novinarskom žanru. Nakon tako bogatog iskustva možete li otkriti tajnu te novinarske forme mlađim kolegama?

Najbliža žanrovska odrednica ovome što radim je intervju u dokumentarnoj formi. Za to nije potrebno da idete u Peking ili Pariz, mada je lepo kad se ukaže prilika, ali dovoljno je npr. da u Beogradu sednete u autobus broj 46 i odete do romskog naselja Orlovo gnezdo, gde vas dočeka inspirativan sagovornik kao što je mene sačekao Petar Božović i da na Đurđevdan snimite emisiju.

Koje priče TV lica su na vas ostavile najveći utisak, na koje ste emisije najviše ponosni, a koja TV lica još uvek niste uspeli da prikažete “kao sav normalan svet”?

Ne umem da odgovorim na ovo pitanje. Kad to čujem odmah pomislim na duhovite glumce, koji na pitanje o omiljenoj ulozi kažu da su im sve uloge kao njihova deca.

Vladimir Bijelić