Psiholog Vanja Bokun Popović o emotivnoj manipulaciji

– Stresne situacije, naročito one koje traju duži period vremena, predstavljaju opasnost ne samo za fizičko nego i za mentalno zdravlje ljudi. Osnovni razlog tome su priroda ljudske biologije i psihologije. Od postanka do danas, ljudsko telo ima prirodni zadatak da nas, pre svega, zaštiti od predatora. Kroz vekove se naš nervni sistem razvijao tako da predoseti kada se pojavljuje pretnja, a zatim čoveku podari nadljudsku snagu da se sa datom pretnjom izbori. Takođe nam je data sposobnost da razmišljamo, te da svakom proživljenom iskustvu damo značenje. U zavisnosti od toga kako na neku situaciju gledamo, možemo smatrati da nam se desila za naše dobro, ili da je u pitanju životna nepravda. 

Sada naši neprijatelji nisu oni koji će nas pojesti za večeru, zar ne? Šta se promenilo?

– Tako je, kroz istoriju pretnje po zdravlje ljudi su se menjale od divljih životinja, preko neprijateljskih armija i nuklearnih bombi, do – kao što vidimo virusa – no sposobnost našeg tela da nas „pripremi za bitku sa njima“ ostala je nepromenjena. U stresnim situacijama, naše telo nije u stanju da razluči između trenutne opasnosti – kao što je napad tigra i one koju doživljavamo samo kao ideju – pa kada slušamo vesti ili čitamo o pandemiji – to pali naše centre za strah. Ukoliko znamo kako da smanjimo nivo tog stresa (meditacija, odmor, relaksacija, itd.) i neugodnoj situaciji damo pozitivno značenje, velika je verovatnoća da ćemo izolaciju provesti u miru, kreativnosti i vitalnosti. No, ukoliko to ne znamo i pandemiji damo loše značenje, pokazaćemo tendenciju da se loše osećamo, loše varimo hranu, loše jedemo i spavamo – tj. naš imuni sistem slabi. Kao rezultat toga osećamo još dublje da nam je trenutna situacija nametnuta, da neko drugi upravlja našim životom i da smo nemoćni da bilo šta promenimo.

Šta znači biti u poziciji žrtve?

– U psihologiji postoji termin „svest žrtve“ (engl. victim consciousness) koji se odnosi na karakteristična emotivna stanja i mentalni sklop ljudi koji su doživeli traumatična iskustva. Ono što svest žrtve karakteriše jesu realne životne okolnosti u kojima se nemili događaj odigrao, osećaj da je nepravda naneta, nesposobnost da se sa tom nepravdom nosi, kao i nesposobnost da se data situacija promeni. 

Zašto to nije dobro?

– Kada postoje životne okolnosti u kojima je dobro čoveka povređeno, potrebno je vreme i često profesionalna pomoć da bi osoba prevazišla situaciju na zdrav način. Postoje bezbrojni primeri žena i muškaraca koji su preživeli torturu i nezavidan položaj, a zatim u životu isplivali kao primeri hrabrosti, ljubavi i dobročinstva. Predivna sposobnost naše biologije da zacelimo bolnu prošlost, damo joj dublje značenje, da oprostimo sebi i drugima je po prirodi evolutivna i omogućava nam da iz žrtve okolnosti izrastemo u heroja sopstvenog života.

Gde onda nastaje problem?

– Problem nastaje kada osoba odluči da svoje trenutno teško stanje ne prevaziđe nego pretvori u životni stil. Sigurna sam da imate ljude u svojoj okolini koji nikada nemaju novca, uvek im je teško, treba im rame za plakanje, ali kada im ponudite konkretnu pomoć – zaposlenje, stručan odgovor, presudan kontakt – oni vam razborito objasne kako to nije za njih. Ako obratite pažnju na reči koje koriste, primetićete da puno upiru prst u druge, ne prihvatajući odgovornost za svoje životne ishode. Desi se da se poistovete sa ljudima koji su u istoj poziciji kao i oni, te da se solidarišu i javno propagiraju ideje o tome zašto su bez lične moći – politička situacija, vladari iz senke, globalizacija, itd. Razlog što preporučujem da se pristetite kako se ti „oni“ ponašaju je to što nam je uvek lako da svest žrtve vidimo u drugima. Prava „zabava” nastaje kada sve ovo što sam ovde navela počnemo da prepoznajemo kod sebe.

Da li svest žrtve može da bude emocionalna manipulacija?

– Nije nužno izvor emotivne manipulacije, jer kao što smo spomenuli, postoje realne životne okolnosti u kojima je neophodna pomoć da ih osoba prevaziđe. No, svaki put kada se neko odrekne lične moći, sposobnosti da bude proaktivan agent u svom životu i stopi se sa teškim okolnostima – manipuliše i sobom i drugima. Neko ko je u svesti žrtve neprestano priča kako su teška vremena, ali ništa ne čini da životne okolnosti promeni, u nadi da će joj neko ili nešto van nje ponuditi spasenje. Ovo je emotivna manipulacija iz razloga što „žrtva“ svojim pričama čini da se drugi osećaju loše, htela to ili ne, iznuđuje novac i usluge po principu „jadna ja“. Konstantno potraživanje da drugi preuzmu odgovornost za njen život – plate račune, pronađu posao, sastave CV – drži žrtvu na istom mestu, a drugima izaziva opterećenje. Drugim rečima, koliko god drugi davali, osoba je u potraživanju kao rupa bez dna, a životnu situaciju, bez obzira na nivo pomoći - ne menja!

Kako prepoznati da smo u toj ulozi?

– Najkraće rečeno – kad god je neko drugi odgovoran za našu dispoziciju u životu, u poziciji smo žrtve. To ne znači samo polaganje odgovornosti za spoljašnje okolnosti, nego i za unutrašnje psiho-emotivno stanje. Bitno je da obratimo pažnju – kad god krivimo druge i fantaziramo opravdanja zašto nešto ne možemo – ne dozvoljavamo da nam upliva nova ideja, novi kontakt i nova prilika koje nas vode napred.

Na koji način izaći iz tog vrzinog kola?

– Na prvom mestu treba sagledati koliko zaista želimo da se naša situacija promeni. Za neke ljude je prirodno da prve dane vanrednog stanja provedu u pasivnom položaju – spavanju, iščekivanju, okupiranju vestima, boravku na društvenim mrežama i slično. Kažem „prirodno“ iz razloga što je nervnom sistemu neophodno da se prilagodi na novonastalu situaciju. No, ukoliko letargija potraje ili se pojave izlivi besa, ljutnje, tuge i sličnih intenzivnih emocija koje utiču na emotivno i mentalno stanje, neophodno je potražiti profesionalnu pomoć. Trenutno je obilje besplatnih resursa na raspolaganju – od pojedinaca i organizacija – koji svesrdno nude svoje usluge – od besplatnih obroka, preko seminara do psihoterapeutske pomoći. Naglasiću ponovo, stresna stanja koja traju duži period direktno utiču na naše zdravstveno stanje, jer slabe imunitet, čine nas podložnijim bolestima, a samim tim utiču i na sposobnost rasuđivanja!

Vanja Bokun Popović je krajem februara otišla na naučnu ekspediciju u Južnu Ameriku za koju se spremala čitavu godinu. Krajnja destinacija je bila amazonska džungla u Peruu, gde se priključila grupi naučnika na istraživanju na koji način se drevna znanja mogu inkorporirati u modernu nauku, što i jeste tema njenih doktorskih studija. Otišavši tamo morala je biti spremna da provede 11 dana u izolaciji, ali ono čemu se nije nadala vrativši se u Limu (glavni grad Perua) da je ceo svet u izolaciji! U Srbiju, gde joj se sada nalazi porodica, nije uspela da se vrati, ali pošto poseduje i američki pasoš uspela je da se evakuiše kod svoje sestre u Denver (Kolorado, SAD) gde je u samoizolaciji. Ukoliko uskoro uspe da dođe u Beograd – takođe je čeka izolacija. Upitali smo je kako se nosi s tim:

– Samoizolacija je lekovita praksa koja je poznata kroz istoriju drevnih civilizacija. U Amazoniji se pod izolacijom smatra smeštanje osobe u jednostavnu kućicu u srcu džungle, daleko od drugih ljudi. Svrha ove osame je da se osoba posveti svom unutrašnjem svetu i promeni se tako da je prvobitna bolest više ne prepozna. U tom procesu važnu ulogu igra plemenski herbalista koji, u zavisnosti od simptoma, sastavlja kuru – restriktivnu dijetu koja uključuje i lekovite biljke. Amazonska plemena veruju da biljke poseduju posebnu inteligenciju i da služe ljudima kao veliki učitelji u promeni. Na ovom neobičnom putovanju koje me je iz srca džungle neplanirano smestio u srce SAD, stavljajući čitav okean između moje dečice, supruga i mene, najviše mi je služilo to što sam u iskustvu našla duboki smisao ne samo svoje transformacije, nego i transformacije drugih. Od prvog dana vanrednog stanja pokrenula sam serijal besplatnih seminara i radionica sa ciljem da podstaknem više ljudi da sagledaju dublje značenje ovog (iz)vanrednog stanja.

Marina Jablanov Stojanović