okoTVoko: Sto­ja

Tre­nut­no nam tre­ba­ju psi­ho­lo­zi i psi­hi­ja­tri jer ni­je se baš sve vra­ti­lo na sta­ro. Za vre­me bom­bar­do­va­nja smo se ba­rem dru­ži­li a sad se po­ve­ća­la agre­siv­nost i raz­dvo­je­nost.

Vo­lim da po­gle­dam i emi­si­ju o zdra­vlju „Zdra­vi sa Ka­ta­ri­nom Ba­jec”. Naj­ko­ri­sni­ji su sa­ve­ti o to­me ka­ko smr­ša­ti jer ve­ći­na po­zna­tih lič­no­sti ima u pro­se­ku pet do se­dam ki­lo­gra­ma vi­ška. Ta­ko da je ona mo­ja te­o­ri­ja da je di­je­ta pre sve­ga pi­ta­nje psi­he i hlad­ne gla­ve, pa tek on­da te­re­ta­ne - pot­pu­no tač­na. Ali glav­na vest je Sto­ja - ne pe­va­či­ca, ne­go pa­ri­ce. Glav­na vest je da li ste do­bi­li pa­ri­ce i ka­da ste do­bi­li pa­ri­ce. Ne­kad se taj iz­nos no­sio na svad­bu, ako baš ni­ste hte­li da se bru­ka­te sa sli­kom ili lam­pom. Po­no­vo je u mo­di pe­sma gru­pe Aba „Mo­ney, mo­ney, mo­ney”. Svo­je­vre­me­no su tu pe­smu ot­pe­va­li na jed­noj singl plo­či Le­pa Lu­kić, Usni­ja Re­dže­po­va, Cu­ne i To­zo­vac. I sve se za­i­sta vr­ti oko pa­ra.

Ne­kad nam je Din­kić obe­ća­vao osam­sto evra ko­je ni­kad vi­de­li ni­smo. A ni­je nam se svi­deo An­te Mar­ko­vić ko­ji nam dao pla­te od hi­lja­du evra. Svi te­le­vi­zo­ri ko­ji su ku­plje­ni ta­da, još i da­nas ra­de. A pa­re lju­de kva­re. To po­ka­zu­ju i uče­sni­ci ri­ja­li­ti pro­gra­ma i deo jav­ne sce­ne. Sve za pa­re, sve za rej­ting i sve je na pro­da­ju. U ime ko­mer­ci­jal­nog je do­zvo­lje­no sve. Za­bo­ra­vi­lo se na al­tru­i­zam i da je va­žni­je te­le­fo­nom po­zva­ti pri­ja­te­lja ne­go mu ba­ci­ti lajk na dru­štve­noj mre­ži. To nas je sve po­kva­ri­la te­le­vi­zi­ja, po­seb­no ko­mer­ci­jal­na sa na­ci­o­nal­nom fre­kven­ci­jom, gde je sve do­zvo­lje­no. Pre­no­si se pro­sta­kluk bez pi­pa i ci­ti­ra­ju tvi­to­vi u ko­ji­ma je glav­na reč rad­nja ko­ju je Mo­ni­ka Le­vin­ski ra­di­la Bi­lu Klin­to­nu. Na­vod­no, oral­no je mo­ral­no. Ni­je ako se zna osnov­ni bon­ton na te­le­vi­zi­ji. Ne bi tre­ba­lo da se u ime gle­da­no­sti ne­ko ša­lje u me­sto sa kog smo svi do­šli na ovaj svet, ali jed­no­stav­no pri­su­stvu­je­mo op­štem pro­sta­klu­ku i pri­mi­ti­vi­zmu. Po­na­ša­mo se kao ma­ri­o­ne­te na da­ljin­skom upra­vlja­ču po­tro­šač­kog dru­štva.

Naj­vi­še mr­zim mo­ra­li­ste i one ko­ji pri­di­ku­ju, dr­že slo­vo i ve­ći su ka­to­li­ci od pa­pe. Ali isti­na je da po­sle ko­ro­ne, na­ža­lost, ni­smo po­sta­li bo­lji lju­di. Iak0o smo vi­de­li to­li­ko div­nih lju­di, to­li­ko le­ka­ra he­ro­ja. Još uvek u kol cen­tru ja­vlja­ju ne­ke na­drn­da­ne že­ne. Za­što se o to­me se ne pra­ve pri­lo­zi? Za­što se ne opi­še psi­ho­lo­ška mu­ka ma­log čo­ve­ka ko­ji je pre­sre­ćan što je do­bio tih sto evri­ća jer je si­gur­no po­tro­šio tro­stru­ko vi­še da bi na­pra­vio za­li­he. Da li su nam me­di­ji opra­da­nje što smo ta­ko otu­pe­li? Ne znam od­go­vo­re na sva ta pi­ta­nja ali po­zna­jem i no­vi­na­re i te­le­vi­zi­je ko­ji bi mo­gli da nam da­ju od­go­vor na to.

Svi­đa mi se što Ne­ve­na Ma­dža­re­vić, sjaj­na ured­ni­ca in­fo­tej­ment pro­gra­ma i Da­ni­lo Ma­šo­je­vić, naj­bo­lji re­por­ter mla­đe ge­ne­ra­ci­je, po­či­nju od pr­vog ju­na no­vi Ju­tar­nji pro­gram „Pro­bu­di se”. Da­ni­lo zna i ka­ko je do­bi­ti ba­ti­ne ako slu­čaj­no na na­le­tiš na lo­kal­ne lu­da­ke. Po­što Jo­va­na Jan­ko­vić i Sr­đan Pre­do­je­vić sjaj­no ra­de svoj po­sao i od­lič­no ba­lan­si­ra­ju u ja­ko po­de­lje­nom dru­štvu, iz­gle­da da ću mo­ra­ti da po­sta­nem ra­no­ra­ni­lac po­što se već odav­no „Men­tal­no raz­gi­ba­vam” i sme­jem fo­ra­ma i fa­zo­ni­ma Dar­ka Mi­tro­vi­ća i Mar­ka Ste­pa­no­vi­ća. Za sva­ku po­hva­lu je i trud mla­dih ko­le­ga sa Ju­tar­njeg pro­gra­ma RTV „Do­bro ju­tro Voj­vo­di­no” ko­ji se ka­le u ovom pro­gra­mu i bi­će sprem­ni za iza­zo­ve u no­voj zgra­di kad bu­du do­bi­li sve pra­ve teh­nič­ke uslo­ve. Jao, kud sam noć­na pti­ca, kad je iz­gle­da naj­bo­lji ju­tar­nji pro­gram, ali hva­la uni­ver­zu­mu što nam je po­da­rio saj­to­ve, od­lo­že­no gle­da­nje i Ju­tjub.

Aleksandar Filipović