окоТВоко: Сто­ја

Тре­нут­но нам тре­ба­ју пси­хо­ло­зи и пси­хи­ја­три јер ни­је се баш све вра­ти­ло на ста­ро. За вре­ме бом­бар­до­ва­ња смо се ба­рем дру­жи­ли а сад се по­ве­ћа­ла агре­сив­ност и раз­дво­је­ност.

Во­лим да по­гле­дам и еми­си­ју о здра­вљу „Здра­ви са Ка­та­ри­ном Ба­јец”. Нај­ко­ри­сни­ји су са­ве­ти о то­ме ка­ко смр­ша­ти јер ве­ћи­на по­зна­тих лич­но­сти има у про­се­ку пет до се­дам ки­ло­гра­ма ви­шка. Та­ко да је она мо­ја те­о­ри­ја да је ди­је­та пре све­га пи­та­ње пси­хе и хлад­не гла­ве, па тек он­да те­ре­та­не - пот­пу­но тач­на. Али глав­на вест је Сто­ја - не пе­ва­чи­ца, не­го па­ри­це. Глав­на вест је да ли сте до­би­ли па­ри­це и ка­да сте до­би­ли па­ри­це. Не­кад се тај из­нос но­сио на свад­бу, ако баш ни­сте хте­ли да се бру­ка­те са сли­ком или лам­пом. По­но­во је у мо­ди пе­сма гру­пе Аба „Mo­ney, mo­ney, mo­ney”. Сво­је­вре­ме­но су ту пе­сму от­пе­ва­ли на јед­ној сингл пло­чи Ле­па Лу­кић, Усни­ја Ре­џе­по­ва, Цу­не и То­зо­вац. И све се за­и­ста вр­ти око па­ра.

Не­кад нам је Дин­кић обе­ћа­вао осам­сто евра ко­је ни­кад ви­де­ли ни­смо. А ни­је нам се сви­део Ан­те Мар­ко­вић ко­ји нам дао пла­те од хи­ља­ду евра. Сви те­ле­ви­зо­ри ко­ји су ку­пље­ни та­да, још и да­нас ра­де. А па­ре љу­де ква­ре. То по­ка­зу­ју и уче­сни­ци ри­ја­ли­ти про­гра­ма и део јав­не сце­не. Све за па­ре, све за реј­тинг и све је на про­да­ју. У име ко­мер­ци­јал­ног је до­зво­ље­но све. За­бо­ра­ви­ло се на ал­тру­и­зам и да је ва­жни­је те­ле­фо­ном по­зва­ти при­ја­те­ља не­го му ба­ци­ти лајк на дру­штве­ној мре­жи. То нас је све по­ква­ри­ла те­ле­ви­зи­ја, по­себ­но ко­мер­ци­јал­на са на­ци­о­нал­ном фре­квен­ци­јом, где је све до­зво­ље­но. Пре­но­си се про­ста­клук без пи­па и ци­ти­ра­ју тви­то­ви у ко­ји­ма је глав­на реч рад­ња ко­ју је Мо­ни­ка Ле­вин­ски ра­ди­ла Би­лу Клин­то­ну. На­вод­но, орал­но је мо­рал­но. Ни­је ако се зна основ­ни бон­тон на те­ле­ви­зи­ји. Не би тре­ба­ло да се у име гле­да­но­сти не­ко ша­ље у ме­сто са ког смо сви до­шли на овај свет, али јед­но­став­но при­су­ству­је­мо оп­штем про­ста­клу­ку и при­ми­ти­ви­зму. По­на­ша­мо се као ма­ри­о­не­те на да­љин­ском упра­вља­чу по­тро­шач­ког дру­штва.

Нај­ви­ше мр­зим мо­ра­ли­сте и оне ко­ји при­ди­ку­ју, др­же сло­во и ве­ћи су ка­то­ли­ци од па­пе. Али исти­на је да по­сле ко­ро­не, на­жа­лост, ни­смо по­ста­ли бо­љи љу­ди. Иак0о смо ви­де­ли то­ли­ко див­них љу­ди, то­ли­ко ле­ка­ра хе­ро­ја. Још увек у кол цен­тру ја­вља­ју не­ке на­дрн­да­не же­не. За­што се о то­ме се не пра­ве при­ло­зи? За­што се не опи­ше пси­хо­ло­шка му­ка ма­лог чо­ве­ка ко­ји је пре­сре­ћан што је до­био тих сто еври­ћа јер је си­гур­но по­тро­шио тро­стру­ко ви­ше да би на­пра­вио за­ли­хе. Да ли су нам ме­ди­ји опра­да­ње што смо та­ко оту­пе­ли? Не знам од­го­во­ре на сва та пи­та­ња али по­зна­јем и но­ви­на­ре и те­ле­ви­зи­је ко­ји би мо­гли да нам да­ју од­го­вор на то.

Сви­ђа ми се што Не­ве­на Ма­џа­ре­вић, сјај­на уред­ни­ца ин­фо­теј­мент про­гра­ма и Да­ни­ло Ма­шо­је­вић, нај­бо­љи ре­пор­тер мла­ђе ге­не­ра­ци­је, по­чи­њу од пр­вог ју­на но­ви Ју­тар­њи про­грам „Про­бу­ди се”. Да­ни­ло зна и ка­ко је до­би­ти ба­ти­не ако слу­чај­но на на­ле­тиш на ло­кал­не лу­да­ке. По­што Јо­ва­на Јан­ко­вић и Ср­ђан Пре­до­је­вић сјај­но ра­де свој по­сао и од­лич­но ба­лан­си­ра­ју у ја­ко по­де­ље­ном дру­штву, из­гле­да да ћу мо­ра­ти да по­ста­нем ра­но­ра­ни­лац по­што се већ одав­но „Мен­тал­но раз­ги­ба­вам” и сме­јем фо­ра­ма и фа­зо­ни­ма Дар­ка Ми­тро­ви­ћа и Мар­ка Сте­па­но­ви­ћа. За сва­ку по­хва­лу је и труд мла­дих ко­ле­га са Ју­тар­њег про­гра­ма РТВ „До­бро ју­тро Вој­во­ди­но” ко­ји се ка­ле у овом про­гра­му и би­ће спрем­ни за иза­зо­ве у но­вој згра­ди кад бу­ду до­би­ли све пра­ве тех­нич­ке усло­ве. Јао, куд сам ноћ­на пти­ца, кад је из­гле­да нај­бо­љи ју­тар­њи про­грам, али хва­ла уни­вер­зу­му што нам је по­да­рио сај­то­ве, од­ло­же­но гле­да­ње и Ју­тјуб.

Александар Филиповић