OkoTVOko: Neki to vole vruće

Možemo da primetimo da đavo ili satana nije bio samo na nebu, bio je u naslovima portala, bio je u crnim hronikama. Danas se i kišna nepogoda najavljuje pompeznim naslovima. Uglavnom su svi pobegli na more. Granice nikad krcatije. Postkovid želja za morem sve je veća. Bazeni puni, a bogami i bašte i kafići. Svi bi nekako da se rashlade ali neki to vole vruće. Ispraćamo televizijsku sezonu u kojoj nikad nije bilo više seksa i golotinje u udarnim terminima. Sad je nastala prava televizijska monotonija sem poneke serijice koja bi da zadovolji publiku koja je ostala ispred televizora.

Naravno, bilo je jako zabavno predstavljanje kandidata za nacionalne frekvencije i biće jako zanimljivo kakva će se odluke doneti. Da li ostaje sve po starom ili će se pojaviti bar nešto novo. Bar jedan novi igrač u borbi za nacionalne frekvencije. Nekad je leto bilo jako inspirativno. Imali smo „Igre bez granica”, „Jadranske susrete”, „Leto na Adi”. Setimo se samo sjajnih jutarnjih programa koje je iz Budve pravio Ognjen Amidžić. Sad izgleda da su svi bacili televizor kroz prozor. Važnije je ko je na Instagramu pronašao lepši bazen i pokazao živopisniju plažu. Narod je na trenutak odlučio da zaboravi na zimske brige i na to da li će uopšte biti gasa i šta nas čeka na jesen. A dotle Lucifer radi svoj medijski posao. Đavolski je toplo. Gori ko u paklu, ali gorećemo i od medija i od grehova. Grehova medija je mnogo, posebno elektronskih. Tako da se nekako oseća da je narod pobegao na vodu i hladovinu. Verovatno da sakupi snagu za predstojeće jesenje i zimske dane. U medije stižu vesti kako je u Crnoj Gori skupo i kako je hladno more. Sa komšijama nismo uvek dobri u avgustovske dane, ali redovi ispred granica i dalje su veliki za letovanja.

Hoće li narod stići da se okupa pre Trećeg svetskog rata ili praska atomske bombe, da se bar ima neka slika sa letovanja? Ako ne bude grejanja, da se barem ove godine ogrejemo malo na suncu i uzmemo malo De vitamina kad to nismo mogli u onim teškim, koronarnim izolacionim godinama. I šta reći, ovo je jedna od najgorih godina koju pamtimo. Godina u kojoj je počeo rat Rusija-Ukrajina. Godina u kojoj je inflacija ušla ponovo u naše živote. I godina kada smo shvatili da pevačica mora biti zdrava. Ovo je zaista bila godina lucifera, i bez visokih temperatura. I šta je visoka temperatura spram medija koji stalno dižu tenziju i pritisak. Treba odmoriti. Odgovorno tvrdim da je ne paliti televizor vrlo zdravo po mentalno zdravlje i psihu. Bolje od bensedina. Spletom okolnosti nisam mnogo gledao televiziju i primetio sam da mi je mnogo bolje jer nisam gledao elektronskog Lucifera.

Ali ne brinite, stiže vrela jesen, gde će opet biti jako važno ko je na kom kanalu. Dotle uživajte u koncertima na otvorenom. I nemojte se zaglupljivati sa temama šta je ko obukao na nekom muzičkom spektaklu. A valjda je novinarski mnogo važnije ko je pevao, zašto i gde, a ne ko je bio i šta je obukao. Valjda je zato to i razlog što su nam koncerti i kafane puni. Tržni centri, takođe. Za neke, kao da nema krize. Kupuje se masovno. Odlučio sam posle ove godine da ne budem više pesimista. Sve što je moglo loše da se desi, već se desilo početkom ove godine. I uvek se setim one Konstraktine da „Pevačica mora biti zdrava”. Sad što su u modi ponovo neke druge, golišave, silikonske pevačice to je zbog toga što neki vole vruće. A da će biti još toplije i užarenije nego sada, videćete. Preživesmo i sunčanu oluju i nekoliko pomračenja, ali medijski đavo nikad ne spava.