okoTVoko: Medijski masakr
NOVI SAD: Da li je trebala ova tragedija da nam se desi da shvatimo gde živimo. I gde je granica gde će i na koji način mediji da izveštavaju?
Bio je u pravu jedan kolega novinar koji je napisao: „Ja imam troje dece, ne mogu ovo da radim, ne mogu da izveštavam, mislim na to šta je s jadnim roditeljima koji nisu pronašli svoju decu”.
Srbija je stala. Ali mediji nisu stali. I ko je kriv za vršnjačko nasilje? Ko pušta serije u kojima je non-stop nasilje? Šta predstavlja obrazac ponašanja koji je viđen u rijaliti programima? Kakav je uticaj medija na decu, kakav je uticaj mobilnih telefona, Tiktoka? Kakav je uticaj društva? Ko je tukao Rašu Popova? Ko je u jurnjavi za klikovima promovisao nasilje, crnu hroniku? Zašto društvo funkcioniše po principu javne kuće i zašto su se kriminalci promovisali u zabavnim emisijama? Zašto je u ime rejtinga bila dozvoljena javna prostitucija? Zašto se legalizovalo da se nasiljem sve rešava? Zašto su nasilnici, ubice, silovatelji postali glavne zvezde u zabavnim emisijama? Zašto je sve postalo legitimno i deo sprdnje na Tiktoku. Koliko je važno biti u trendu? Gde li su helikopter roditelji koji moraju da trče sa posla na posao dok telefon vaspitava decu? I gde se izgubio autoritet nastavnika i roditelja?
Teško je vaspitavati decu po knjigama kad su mediji takvi a ulica raj za crne hronike. Teško je biti autoritet kad autoriteta nema ni u školi, ni kod kuće. Ovo se nije desilo na nekoj periferiji, desilo se u centru Beograda. Nikakva medijska analiza ne može vratiti deset života. Koliko se neki ljudi muče vantelesnom oplodnjom da dobiju dete a toliko se lako prolazilo preko nekih smrti. Toliko smo brzo zaboravili patnju zbog korone. Toliko smo oguglali. Toliko je u modi zlo i hejt u zemlji u kojoj je sramota ići kod psihijatra, psihologa, u zemlji u kojoj ima toliko medija koji emituju što nije dozvoljeno ni u jednoj drugoj zemlji. Oguglali smo na zlo. Zato se ovo i desilo. Ima Đorđe Balašević pesmu „Krivi smo mi”. A možda i nismo svesno krivi, rođeni smo u pogrešno vreme, a da ne pričam tek o ovoj virtuelnoj generaciji koja živi na Jutjubu, Instagramu, koja igra video-igrice i čeka masovno influnsera koji je otvorio restoran.
Ono što može da se promeni, to su programske šeme naših televizija ali ko još gleda televiziju? Da li je učinjeno sve u društvu da se izgubi autoritet roditelja i prosvetnih radnika? I šta da radimo ako se dva lekara ne mogu dogovoriti u jednoj televizijskoj emisiji, ako se svi svađaju, ako psihijatri ne mogu da vaspitaju svoju decu, ako im se desilo nešto slično kao i Jovanu Mariću koji je izgubio pravo na stan i da se o roditeljstvu raspravlja u TV emisijama. Ako se strašna stvar desila lekovitoj ženi doktorki Sandi Rašković Ivić, plašim se da nam ni lekari za dušu ne mogu doći. Satana je ovde, davno se naselio u medijima. Ko će da kadi, ne znam a ne verujem u one koji skidaju magiju ili čini. Zlo je odavno u društvu, a okidač je pukao. Nikakav patetičan naslov ovde ne može pomoći posle ovakve nedelje. Ovo sve treba preživeti kao i onaj kolega koji nije mogao da izveštava sa mesta nesreće. Treba znati kada stati.
Aleksandar Filipović
