окоТВоко: Медијски масакр

Био је у праву један колега новинар који је написао: „Ја имам троје деце, не могу ово да радим, не могу да извештавам, мислим на то шта је с јадним родитељима који нису пронашли своју децу”.

Србија је стала. Али медији нису стали. И ко је крив за вршњачко насиље? Ко пушта серије у којима је нон-стоп насиље? Шта представља образац понашања који је виђен у ријалити програмима? Какав је утицај медија на децу, какав је утицај мобилних телефона, Тиктока? Какав је утицај друштва? Ко је тукао Рашу Попова? Ко је у јурњави за кликовима промовисао насиље, црну хронику? Зашто друштво функционише по принципу јавне куће и зашто су се криминалци промовисали у забавним емисијама? Зашто је у име рејтинга била дозвољена јавна проституција? Зашто се легализовало да се насиљем све решава? Зашто су насилници, убице, силоватељи постали главне звезде у забавним емисијама? Зашто је све постало легитимно и део спрдње на Тиктоку. Колико је важно бити у тренду? Где ли су хеликоптер родитељи који морају да трче са посла на посао док телефон васпитава децу? И где се изгубио ауторитет наставника и родитеља?

Тешко је васпитавати децу по књигама кад су медији такви а улица рај за црне хронике. Тешко је бити ауторитет кад ауторитета нема ни у школи, ни код куће. Ово се није десило на некој периферији, десило се у центру Београда. Никаква медијска анализа не може вратити десет живота. Колико се неки људи муче вантелесном оплодњом да добију дете а толико се лако пролазило преко неких смрти. Толико смо брзо заборавили патњу због короне. Толико смо огуглали. Толико је у моди зло и хејт у земљи у којој  је срамота ићи код психијатра, психолога, у земљи у којој има толико медија који емитују што није дозвољено ни у једној другој земљи. Огуглали смо на зло.  Зато се ово и десило. Има Ђорђе Балашевић песму „Криви смо ми”. А можда и нисмо свесно криви, рођени смо у погрешно време, а да не причам тек о овој виртуелној генерацији која живи на Јутјубу, Инстаграму, која игра видео-игрице и чека масовно инфлунсера који је отворио ресторан.

Оно што може да се промени, то су програмске шеме наших телевизија али ко још гледа телевизију? Да ли је учињено све у друштву да се изгуби ауторитет родитеља и просветних радника? И шта да радимо ако се два лекара не могу договорити у једној телевизијској емисији, ако се сви свађају, ако психијатри не могу да васпитају своју децу, ако им се десило нешто слично као и Јовану Марићу који је изгубио право на стан и да се о родитељству расправља у ТВ емисијама. Ако се страшна ствар десила лековитој жени докторки Санди Рашковић Ивић, плашим се да нам ни лекари за душу не могу доћи. Сатана је овде, давно се населио у медијима. Ко ће да кади, не знам а не верујем у оне који скидају магију или чини. Зло је одавно у друштву, а окидач је пукао. Никакав патетичан наслов овде не може помоћи после овакве недеље. Ово све треба преживети као и онај колега који није могао да извештава са места несреће. Треба знати када стати.

Александар Филиповић