OkoTVoko: Dva loša ubiše Miloša

„Ima nešto što se zove viteštvo”, izgovorio je nedavno glumac Nikola Kojo inače voditelj tog kviza. Nije krio svoje razočaranje što su dva slabija igrača, glasanjem izbacila najboljeg takmičara koji je do tog trenutka znao odgovore bukvalno na sva pitanja. Što se kaže: „Dva loša ubiše Miloša”. Snimak se od tada deli po društvenim mrežama, a taj treći takmičar je kući otišao kao moralni pobednik. Nije mu se ostvario san da ode u Egipat na more, jer je odbio putovanje koje je Prva televizija, kao moralnom pobedniku, želela da mu pokloni.

Vladimir Krnač je bravar, skroman građevinac iz Bačkog Petrovca, koji prehranjuje četvoro dece. Zovu ga „hodajuća enciklopedija”, iako spletom životnih okolnosti nije završio fakultet. Vladimir već godinama učestvuje u brojnim televizijskim kvizovima gde je najčešće osvajao prva mesta. Želju za stalnim takmičenjem dobio je pre 18 godina kada je odlučio da se prijavi za kviz „Sam protiv svih” i testira znanje iz raznih oblasti. Od tada je učestvovao u čak 17 kvizova, a samo u „Slagalici” četiri puta. Omiljena literatura su mu enciklopedije uz koje je proveo sate čitajući i upijajući znanje. Interesuju ga sve oblasti, ali mu je sport ipak najdraži. Jedno od najtežih takmičenja na kojima je učestvovao bilo je u kvizu „Super genije”, gde je glavna nagrada bila milion dinara. Među prijateljima, Krnač je pre svega poznat kao veliki humanista. Do sada je 106 puta dobrovoljno dao krv, a rukav je prvi put zavrnuo još za vreme služenja vojnog roka. Problemi sa srcem mu ne dozvoljavaju da učestvuje više u toj humanoj akciji.

Dobrih primera iz Srbije je mnogo. Primer su i lekari iz Niša koji su radili volonterski sto dana da bi nestale liste čekanja.  Primer čoveka koji gradi karijeru bez skandala, tračeva je bilo i gostovanje Aleksandra Gajšeka kod Ivana Ivanovića. Gajšek je pričao o svojim susretima sa patrijarhom Pavlom, koje je sve mudrosti dobio od Vladete Jerotića. Zašto je jedini voditelj koga ne odbija Cane iz grupe „Partibrejkers”. Koja je tajna uspeha Novaka Đokovića i koliko je za to zaslužna Jelena Genčić. Koliko nas kroz život vode usponi i padovi. I zašto ne treba biti patetično dobar jer se dobra dela ne čine da bi se vratila. Inače, nije ni čudo što je u TV emisiji „RTS ordinacija” akademik, prof. dr Petar Seferović rekao da je šou biz novinarstvo jedna od najstresnijih profesija i da se zbog toga previše strada ako je čovek srčan i profesionalan. Iako se voditeljka i autorka emisije Marija Popović nije baš složila sa njim. Prepoznao sam se u rečima profesora kada je pričao o slabostima srca i ono što je rekao je ključno - umerenosti nam u svemu fali da bi srce bilo zdravo. Jer pametni i emotivni ljudi ne prolaze ovde dobro. Čak i ako si psihijatar, psihoterapeut te ne može spasiti da nemaš problem mobinga na radnom mestu. Džaba sve znanje ovoga sveta. Očigledno ovde nije znanje glavni kriterijum, inače nam ne bi bili prikazivani estradni modeli za uspeh.

Ceo praznični program protekao je u voajerskim posetama stanova poznatih i brojanju ko je koliko jaja ofarbao. Je l' to suština ili da smo dobri ljudi? Da se gledamo na osnovu vrednoće, znanja, a ne na osnovu self marketinga. Da li tako gladni jureći po akcijama za jeftinije najosnovnije životne namirnice  obožavamo baš voajerski da gledamo svilu i kadifu popularnih.  Da li na nos mora stalno da nam se natura kako je neko bogat, sa silikonima, a pošteni, vredni, dobri ljudi ostaju „najslabija karika”. Sve dok na onaj svet odlaze više dobri ljudi nego oni koji su loši i zakuvavaju i još se time u medijima hvale. Za zemaljsku pravdu sam siguran da ne postoji, a za nebesku ću tek da se uverim. Bar je postojao taj demokratski izbor koji se zove moj daljinski upravljač pa sam gledao program koji meni odgovara, a preskočio sam Viki, Đanija i Didi Janković. I to što nisam gledao nešto sa najvećim rejtinzima ne znači da sam se loše proveo za praznike. Ugodio sam sebi bar preko velikog LCD ekrana ako u svakodnevici drugačije ne mogu.

Aleksandar Filipović