OkoTVoko: Humoristički pogled na srpsku istoriju

Mnogo toga smo mogli da naučimo iz ove serije, ali i da se podsetimo. Da je uvek u srpsko-hrvatskim odnosima bilo napeto, od samog nastajanja Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca. Da pucnjava i vređanje po skuštini imaju svoju tradiciju koja vuče još od dvadesetih godina prošlog veka.  Da je u poslednjih stotinak godina sve bilo jako turbulentno, krvavo i tragično. I da smo imali samo 45 mirnih godina pod Josipom Brozom Titom.

Još uvek ne postoji televizijski konsenzus u nekadašnjoj SFRJ o tome ko je bio Josip Broz, ali to ne znači da ne treba snimati serije o Maršalu. Smatram da se družio sa svetskim facama. Da je pio viski na snimanju Sutjeske sa Elizabet Tejlor i Ričard Bartonom. Da su mu pevali svi pevači od Čole do Đoleta Balaševića. Da je voleo pevačice od Usnije do Nede. Da je bio i poznavalac Opere, ponajviše zbog Gertrude Munitić.

Sa nestrpljenjem očekujem seriju „Jovanka Broz i tajne službe”. Sličnost Snežane Savić i Jovanke Broz je fascinantna. To samo potvrđuje moju tezu da su do dve najdostojanstvenije žene koje su se pojavile na našoj javnoj sceni. I dalje me muči dilema da li je uloga Mirjana Marković karikirana u seriji „Porodica”. Da li je baš ona bilo tako patetična kako su hteli da je predstave. Sumnjam. Vlast je trajala dugo. A nikad ne potcenjujem onoga koji je toliko dugo vladao jer mora da ima neku vrstu političke socijalne inteligencije i dobru dozu makijavelizma. Setim se samo primera Vojislava Koštunice i Borisa Tadića. Da li će oni biti inspiracija za neku seriju, kad je naše istorijskog sećanje na njih takvo kao da nikad nisu ni bili predsednici ove države? Istorijska distanca je prava stvar. I mora da prođe neko vreme. U tome je i bio u pravu Vladimir Deđer kada je pisao o tajnim dokumentima koji su nađeni u veš mašini u Užičkoj 15. Naravno da Jovanka Broz nije prala veš. Ali se pralo nešto drugo. Najviše istorija. Fali nam više istorije na našim mnogobrojnim kanalima. Posebno nam fali ove novije. Od koje moramo mnogo toga a naučimo.

U toku je snimanje serije „U Zagrljaju crne ruke”.  Autori kažu nasmejaće se i istoriji i nama samima. Serija prati harmoničnu istoriju Srbije na prelasku iz 19. u 20. vek, iz ugla Tanasija K. Abadžića, kraljevog ađutanta, koji se, navode autori, na toj funkciji našao ne svojom krivicom. U fokusu serije su „uobičajene stvari: atentati, abdikacije, dvorske intrige, državni udari, progoni političkih protivnika, ali i strastvene ljubavi i brakovi zakleti na vernost dok ih smrt ne rastavi....ili preljuba, dodaje se. Drugim rečima, bavi se svakodnevicom tadašnje političke scene i dvora Obrenovića. Kažu autori došao je trenutak da se kao Englezi zezamo sa svojom istorijom. Pa bogami teško da je stvar za zezanje ako se setimo kako je prošla kraljica Draga Mašin.

Smatram da je jako rano da se zezamo na račun svoje istorije, jer kod nas je bar na televizijama, direktni prenos stvarnosti.  Ako se setimo raspada Jugoslavije, hiperinflacije, bombardovanja, ubistva premijera i svega što je usledilo mislim da je rano za bilo kakav humor. Jedan istoričar je sa pravom napisao da Balkan proizvodi više istorije nego što može da svari, zato i mislim da nemamo dovoljno pravih serija koje će nas opomenuti šta nam se sve desilo i šta još sve treba da nam se desi.

Da parafraziram Nikolu Pašića „Spasa nam nema” ali propasti ne možemo. Možemo samo da budem depresivni jer nam je zapao baš ovaj sudbinski raspored zvezda - na retro Merkur i pomračenje u Blizancima.

Aleksandar Filipović