okoTVoko: Daljinac, injekcija i ministarski Imaginarijuma
Kada je pre ravno dvadeset godina režiser Piter Vir napravio „Trumanov šou“, nismo mogli ni da pretpostavimo da ćemo svakoga dana na domaćim televizijama gledati neumivenu verziju, kombinovanu s idejama iz Orvelove „1984“ i ranih radova švedske hardkor porno industrije.
Rijaliti programi, barem ono što se prikazuje kod nas, tako su zauzeli poveliko parče programa, a glas protiv njih ovih dana digao je i ministar za kulturu i informisanje Vladan Vukosavljević. On je rekao kako je svestan da rijaliti programi postoje i u svetu, ali da smatra bi bilo bolje kada bi takve programe emitovali isključivo posredstvom plaćenih kanala, a ne na nacionalnoj frekvenciji. Vukoosavljević smatra da su „rijaliti programi sramota za medijsku scenu“ i da „duhovno i mentalno uništavaju jedan narod“.
Na njegovu prozivku reagovao je Željko Mitrović Imaginarijum, poručujući mu da je ministar „iz kamenog doba“, nazivajući ga „jednim nesolidnim čovekom koji bi da nameće i sankcioniše bez uvažavanja da živimo u demokratskoj liberalnoj epohi koja nije savršena ali ima svoja pravila“.
Prepiska s elementima suptilnog i direktnog vređanja nastavlja se, na užas, odnosno zabavu publike, a u celu priču oko opravdanosti emitovanja ovakve vrste programa umešali su se i političari, i članovi Vlade Srbije, i stručnjaci, ali i stranke.
I javnost se, naravno, podelila, a kako bi drugačije, i to na iznenađujuće načine. Liberalniji deo publike poručuje da je samoregulacija sasvim dovoljna metoda, i da je pritisak crvenog dugmeta na daljinskom upravljaču jedini pouzdan način borbe protiv rijaliti pošasti. Oni oštrijih stavova kažu da se od države očekuje da uvede red u etar, a među preporučenim metodama su i opšte zatvaranje aktera i idejnih tvoraca, fizičko i novčano kažnjavanje, gašenje televizija i, srećom, lupanje po džepu.
Upravo ovo poslednje preporučio je i ministar kulture, a ovaj predlog je, iako ni blizu onim gorenavedenim drakonskim, izazvao je tako burnu reakciju vlasnika TV Pink. Naime, ako bi se rijaliti programi s običnih preselili na specijalizovane kanale, a i Pink i Hepi ih imaju, drastično bi se smanjio broj gledalaca, a time i prihodi od oglašavanja i druge, manje vidljive injekcije. Kada se uzme u obzir da je Mitrović primio težak udarac prodajući Pink BH u Bosni i Hercegovini i Pink M u Crnoj Gori, a već je odustao od slovenačke verzije, jasno je zašto je sve karte bacio na Zadrugu 2, posvećujući joj skoro polovinu emitovanog vremena.
U prepisci između vlasnika TV Pink i ministra ništa ne piše o opravdanosti zahteva i pravima koje ministar ima kad je u pitanju odabir programa koji emituju televizije s nacionalnom frekvencijom. Ipak, kada se govori o sadržaju, treba imati na umu jednu važnu stvar: nijedna televizija s nacionalnom frekvencijom ne ispunjava kriterijume za dobijanje, odnosno zadržavanje nacionalne frekvencije, te bi Regulatorno telo za elektronske medije imalo osnova da svima, uključujući i Radio televiziju Srbije, te frekvencije oduzme dok program ne saobraze zahtevanom. A to bi za komercijalne stanice značilo upravo odustajanje od rijalitija, jer bi program morale da popune odgovarajućim obrazovnim, dečjim, naučnim i programom kulture, uz ozbiljno smanjivanje reklamnih blokova, za šta trenutno plaćaju dobre penale.
No, do nekih srećnijih vremena, ovo će ostati naš lični Imaginarijum.
Ivana Vujanov
