Ninine mustre: Riznica
Okruženje je sve bučnije.
Škripa, jeka, povici, psovke, sirene, nervoza i bes napadaju sa ulica, iz komšiluka i sa TV ekana. Dođe tako vreme kada želim da se odvojim od toga svega, da se malo ušuškam i na miru i u tišini opustim. Znam jedno odlično mesto, za mene je najbolje. To mesto sam ja. Povučem se u sebe i rešena stvar. Eh, kad bi bilo tako lako. A u stvari jeste. Lako je. Priroda pomaže. Kada sam u prirodi, lakše se povučem u sebe, opustim se i uživam.
Povlačenje u sebe za svakoga ima drugačiji smisao. Nekome se dopada da bude sam sa svojim mislima i to mu stvara osećaj prijatnosti, a nekome drugome su misli toliko napete, mračne, zabrinute i haotične, da mu ne pada na pamet da samo sa njima ostane. Taj onda povlačenje u sebe pretvara u neku aktivnost koja će mu držati pažnju. Igra igricu, gleda utakmicu, sluša muziku, gleda razne tutorijale koje neće koristiti, ali važno je da ga ne opsedaju one stalne, uvek iste ili slične misli koje ga opterećuju.
Meni je najbolje kada nikakvih misli nema. Sama sa svojom tišinom, čak i onom unutrašnjom. To se na žalost retko događa, jer stalno nešto sebi u mislima govorim. Primećujem ja taj takozvani unutrašnji dijalog, ali ne umem baš lako da ga zuzdam. To teče, to plovi, to se razvija i razbuktava, samo se nižu misli jedne za drugom, te su lepe, te su ružne, ali ne prestaju da dolaze i za sobom kao da povlače nove i nove.
A onda mi se dogodi da pogledam u zlatno narandžastu svetlost Sunca na zalasku. U tom trenutku, bukvalno se sve zaustavi. Doživljavam to kao neki bljesak lepote koji me zatekne nespremnu, iznenadi me i ostavi me bez reči. Čak i one unutrašnje. Stanu sva ta brbljanja koja se neprekidno odvijaju u glavi. Sve se zaustavi. I onda prodišem, bukvalno prodišem. Duboko udahnem i postanem svesna radosti koju izaziva taj udah, radosti koju izaziva ta lepota trenutka i radosti što sam tu gde jesam, što živim i što mogu da se radujem. A najlepše od svega je što nema tog unutrašnjeg brbljanja. Samo čisto uživanje u trenutku.
Ljudi moji, kakvo je to punjenje baterija! Posle tih nekoliko trenutaka, jer ni ne znam koliko to vremenski zapravo potraje, osećam se preporođeno. Moćan je to osećaj, kada znaš da možeš sam sebi da pomogneš, da se izdigneš iz nečega što misliš da ne umeš da kontrolišeš, i onda da se vratiš u svakodnevicu bistrije glave, boljeg raspoloženja i osnažen za nove izazove.
Postoji ona jedna lepa beseda koja kaže da brod ne potone zbog vode koja se nalazi oko njega, nego samo zbog vode koja uđe u njega. Ovih je dana važnije nego ikada ne dozvoliti toj vodi koja je oko nas, da prodre unutra i da nas potopi. Jeste okruženje sve bučnije, sve je neprijatnije, ali su i prirodne lepote još uvek veličastvene. Od prirodnih pojava još uvek zastaje dah, a i bučne misli i otvara se prostor za sagledavanje života. Ne propuštam priliku da odem u prirodu, ili bar da često pogledam kroz prozor. U potrazi za odgovorima na životna pitanja o tome ko sam i zašto sam tu gde jesam, tu su riznice mudrosti.
Nina Martinović Armbruster