Нинине мустре: Услов за радост

Велики је изазов тада пронаћи мотивацију да се покренем. Једино што ме тера су обавезе које имам тог дана, али то и није нека мотивација када једноставно морам. Мотивација је када хоћу и када желим нешто да урадим, јер ме то радује. Управо то је принцип којим се руководим кад ми се не устаје из кревета. Присетим се ситница које ме радују и кренем ситним корацима.

Када се пробудим нерасположена за било какву акцију, ја се прво добро истеглим док сам још у кревету. То и иначе радим, као и свако друго живо биће кад се пробуди, али у ситуацијама мрзовоље, то истезање буде прва свесна активност која ме радује. Обратим посебну пажњу на лагано дисање, прегледам на брзину сваки делић тела, посветим му пажњу и осетим је ли добро. Кад све тако лепо скенирам док се истежем, мргудне мисли већ су ишчилиле и преостало ми је нормално, свакодневно расположење.

Задржим се затим још мало у кревету, и у мислима прођем кроз све обавезе које ме тог дана чекају, замишљајући како у свакој уживам колико год је могуће и обављам је са успехом. Након сваке такве завршене обавезе у глави, насмешим се и кажем себи: „Е, тако”. Тада устајем и крећем да реализујем оно што сам у глави већ прошла. Након редовне јутарње хигијене, ја већ двадесет година вежбам „ 5 тибетанаца“ и додам још понеку вежбу. Тако почињем сваки дан.

Вежбе су саме по себи довољан стимуланс и када стигнем до њих, знам да сам већ на добром путу да проживим још један леп и успешан дан. Људска бића су креирана да се крећу. Покрет нас мотивише, инспирише, јер са физичким покретом, све се у нама покреће, почињемо другачије да размишљамо и другачије да осећамо. Тако смо направљени, тако смо изгледа програмирани.

Нажалост, често дозволимо да неки мање природни програми преузму управљање нашим понашањима, лако се пребацимо на линију мањег отпора и зарад ситних инстант задовољстава радије статично упијамо садржаје из наших телефона, рачунара или телевизора, него да сами себе заокупимо, да урадимо нешто лепо, инспиративно и корисно за себе, а тиме и за друге.

Испоставило се да када год урадим нешто онако из срца, из душе, нешто при чему уживам, то се и другима допадне, на неки начин их повуче да и они нешто своје лепо и корисно ураде, да предузму неку акцију која ће их испунити радошћу и све се тако једно за другим одвија и све већи број људи ужива.  

Понекад заборавим колико је мало потребно да човек пронађе разлог да се радује животу. Довољно је да удахнем, да се мало истегнем и енергија проструји и ја видим и осетим да је све дргачије. Живим. Свакога јутра ја изнова бирам да живим. Живот је драгоцен, огромна је његова вредност, а ја се свакодневно са њим срећем, ја га живим. И бирам да га доживљавам као радост, ма шта да ми у ком тренутку доноси. Није ли то само по себи довољан разлог за срећу? Мени јесте.

Нина Мартиновић Армбрустер

нинамартиновиц.com