Ninine mustre: Svoji razlozi
Pritisak mi uvek teško pada. Ne volim kada me se pritiska za bilo šta. Dobro, „bilo šta“ je širok pojam, u stvari ne trpim kad me se pritiska da uradim nešto što po mom osećaju nije na putu moje duše.
Pričam baš sa jednom koleginicom o tome kako sam kao mlađa pravila mnogo kompromisa i radila ono što mi se kaže, iako se tome protivila moja priroda.Takvi pristanci, na kraju su mi uvek donosili teške osećaje krivice i nezadovoljstva. Kako sam se vremenom osvešćivala, tako sam počela i da zauzimam drugačiji stav i da se branim od onoga što evidentno nije na putu moje duše.
Moralni kompas koji nekim mojim poznanicima ponekad deluje potpuno „zarđalo“ i kao nešto što me unazađuje i ograničava, zapravo je signal koji stiže iz dubine mog stomaka (verovatno je u tom predelu fizički smeštena moja duša) i koji me upozorava da ako učinim onako kako me neko pritiska, onda se neću osećati dobro. U prošlosti se pokazalo da moj potez koji nije u skladu sa mojom dušom, neizbežno pokreće lavinu neprijatnih situacija koja me ponese i nastavlja da kotrlja sve dok me dobro ne istumba.
Onda se osećam iscrpljeno, ispijeno i prazno i pored toga što sam u osnovi samo želela da nekome nešto učinim. Zato pokupim smeće ispred radnje iako to nije moja obaveza, i zbog toga ubrzavam svoj hod na pešačkom prelazu iako imam prvenstvo prolaza, i zbog toga ne zauzimam dva parking mesta, ako mogu da se normalno parkiram na jednom. E, ali tu onda dolazi druga faza. Tada oni kojima je to smešno i nepotrebno ponašanje, žele da znaju zbog čega ja to radim. U suštini ne žele to da znaju, nego žele šlagvort da bi mogli da me ubeđuju dalje kako radim besmislene stvari jer „svi rade“ ono što ja odbijam da uradim: ne kupe smeće koje nije njihovo, otežu korak na pešačkom jer imaju pravo, parkiraju se onako kako im dune, jer drugi mogu da se snađu na drugom mestu.
Mogu radosno da izjavim da sam prevazišla i tu fazu. Ne objašnjavam nikome više šta je to što je na putu moje duše i koliko mi je bitno da sledim taj svoj unutrašnji osećaj. Shvatila sam da svako ima sopstveni koji ne mora da se podudara sa mojim, a ja biram da to nepodudaranje ne bude platforma za međusobno ubeđivanje, tj. otimanje energije. Neka svako radi onako kako oseća da je ispravno ili mu prija, ali neka drugoga ne pritiska kako ne bi došlo do pucanja.
„Imam neke svoje razloge“ je moja omiljena fraza koju u najvećem broju slučajeva ni ne izgovaram jer nije jednostavno objašnjavati osećaje iz stomaka, kada su tuđi osećaji sasvim drugačiji i teško da ćemo se razumeti.
Nekada je i meni bilo teško da razlučim da li je u pitanju ego (čitaj „gordost“) ili nešto odbijam zaista zbog toga što to moja duša želi, ali vremenom se osećaj istančao i vrlo retko imam dilemu te vrste. „Svoji razlozi“ su moje utočište u koje bežim od zbunjenosti svetom koji ne haje za međusobno uvažavanje i koji neguje „daj meni, sve meni“ filozofiju življenja, po kojoj svako mora da se bori za sebe i svoja prava.
Zahvaljujući svojim razlozima, u mojim se vizijama nazire svet u kojem svi jedni drugima pomažemo jer smo neodvojivi jedni od drugih, jer ne možemo ni da primimo ako ne damo ono što već i sami imamo. Razumevanje, uvažavanje i međusobno poštovanje svi imamo, samo da se setimo da razloge za to zauvek imamo.
Nina Martinović Armbruster