Ninine mustre: Scenarista
Neki ljudi baš vole da prave scene. Uvek kada se nešto tako desi, kada neko po mom mišljenju preuveličava stvari i reaguje previše burno, meni se čini da samo pokušava da privuče pažnju.
U mom okruženju, zovem ih pogrdno „dramoseri“. Međutim, kako to već život namesti, uviđam ja vremenom da i sama umem da budem dramoser, u malo blažoj varijanti do duše: ne bacam se po podu, ne vičem i ne psujem kada mi nešto nije po volji, ali umem i ja da isceniram dramu i to na najgorem mogućućem mestu: u svojoj glavi.
Proučavajući godinama na koji način misli i osećanja utiču na sopstveni život, pa i na okruženje, došla sam do gotovo neverovatnih otkrića, raznih naučnih radova, izjava naučnika poput Nikole Tesle, počela sam i sama da primećujem mustre po kojima se ti procesi između misli i osećanja sa jedne i događaja u stvarnosti sa druge strane odvijaju.
To primećivanje se ispostavilo kao najvažniji činilac promena koje želim da ostvarim, i zato nastojim da vežbam posmatranje i primećivanje sopstvenih misli i osećanja i tražim vezi između njih i spoljašnjih okolnosti. Ranije je bio malo veći problem da to ustanovim, jer je bilo potrebno da prođe određeno vreme, pa da se misli materijalizuju u nekom obliku, ali sada se taj vremenski razmak toliko smanjio, da je nemoguće ne primetiti uzročno posledičnu vezu. Sada kada to znam i ne doživljavam to više kao puke slučajnosti, imam muku da se izborim sa onim mislima i osećanjima koja su mi mučna. Probudim se tako ujutro posle nekih teških i ružnih snova i počnem da pravim scenarija u glavi.
Sve sami neki horor filmovi sa najgorim mogućim ishodima. Znam da pozitivno razmišljanje na silu nije rešenje, jer i sve one nemile emocije moraju da se puste da postoje kako bih nešto shvatila, otpustila, naučila ili prihvatila, ali kad se mozak zauka, pa počne da snima te horore, bude mi baš loše. Onda hoću da se svađam za sitnice, da plačem na gluposti, durim se bez razloga i u glavnom upadam u situacije u kojima jednostavno rečeno, na kraju nagrabusim.
Kada dođu takvi periodi, smislila sam jedan podsetnik kojim uspevam da povratim balans i malo svesnije prođem kroz te procese koji su se pokazali najčešće kao neophodna raščišćavanja što odnosa sa drugima, što sa sobom. Podsetnik se zove „Šta ako...“ i to je početak obrnutog scenarija. U tom trenutku svesno u glavi preokrenem scenario u suprotnom smeru: A šta ako sve ispadne sasvim dobro? A šta ako ta osoba uopšte nije ozbiljno bolesna? A šta ako se situacija bude odvijala glatko i lako? A šta ako se desi neko čudo i sve se složi baš kako bi trebalo da bude?
Nekad se stvarno tako i desi, a nekada ne. Ne mogu da tvrdim da sam otkrila čarobni štapić. Ali ono što mogu da tvrdim je da se moje stanje svesti u potpunosti promeni i da mogu znatno objektivnije da sagledam problem oko kojeg mi se misli motaju, jer ga posmatram iz mira i spokoja, a u tim prostorima obitavaju sve dobre ideje i odlična rešenja.
Nina Martinović Armbruster