Ninine mustre: Samo kažem

Primetila sam da u početku, kada se neka fraza ili izraz pojave u javnosti, one vrlo brzo postanu moderne, prvi ih prihvate mladi i postanu nezaobilazni izrazi koji ih na taj način povezuju sa aktuelnim trendovima i međusobno. Sećam se kada se izraz „prosto“ uvukao u svakodnevni govor, bilo je tako „otmeno“ izgovarati to „prosto“. Nekoliko godina kasnije, svedočimo takvom prostakluku u svim sferama života da ne mogu da ne povežem te dve pojave. Isto tako je „negde“ ušlo u modu, da bismo danas bili potpuno izgubljeni, i to ne samo jedna generacija – ne znamo ni gde smo, ni šta smo, niti kuda idemo.

Izraz od kojeg me hvata jeza poslednjih godina je naizgled šaljiva fraza „samo kažem“ koja se koristi obično na kraju iskaza za koji se želi zauzeti neutralan stav u smislu da se onaj koji ga izgovara istovremeno od njega ograđuje. Na taj način, izražavaju se često veoma uvredljivi komentari, podsmešljive opservacije i grube kritike svega i svakoga. A nigde u školskom sistemu još uvek ne učimo o energetskoj moći onoga što izgovaramo. Sećam se da sam ja u školi čula da je srpski jezik onomatopeičan i da postoji veliki broj izraza koji već svojim zvukom ukazuju na svoje značenje. U to vreme nisam uopšte shvatala značaj dobijene informacije, sve mi je to bilo apstraktno, ali sam kasnije, baveći se onom nevidljivom, a toliko bitnom energetskom stranom svake pojave pa i reči, počela da uviđam koliko je ta specifičnost mog maternjeg jezika važna i koliko je u toj činjenici upleteno različitih aspekata života na ovim prostorima.

Primećivala sam sve više koliko ljude koji izgovaraju „boli me uvo“ kada za nešto ne haju, često boli glava u predelu oko ušiju, ili često oni ili njihova deca imaju probleme s ušima, pa i sa sluhom. Isto tako muškarci koji često izgovaraju da ih boli polni organ u istom smislu, vrlo često završe sa problemima sa prostatom ili urogenitalnim komplikacijama. Takođe popularna ironija na kraju iskaza „šta mi teško“ u meni ne može da se ne poveže sa sve većim teškoćama u kojima ljudi žive. Ne tvrdim ovde da su sve nevolje koje čoveka snađu izazvane energijom reči i izraza koje koriste oni ili neko iz bliskog okruženja, ali logika iz višegodišnjeg posmatranja i analiziranja mi ne dozvoljava da zanemarim bar mogućnost da takav uticaj postoji.

Volela bih da postoji način da se ljudi obrazuju u vezi sa svim tim uticajima, pa bismo onda svi zajedno opreznije prihvatali, tačnije odbacivali izraze koji se nekako čudno nametljivo odnekud pojave i uvuku u svakodnevni govor. Tako više nikome na pamet ne bi palo da koristi izraz „bolesno“ za nešto što želi da pohvali kao izrazito dobro, niti bismo koristili priloge „užasno“ ili „strašno“ za nešto lepo. Verujem da bi osvešćivanje ne samo jezičko, moralo da bude glavni cilj vaspitanja i obrazovanja, kako bi bilo manje užasa i strahota. 

Nina  Martinović Armbruster

ninamartinovic.com