Нинине мустре: Само кажем

Приметила сам да у почетку, када се нека фраза или израз појаве у јавности, оне врло брзо постану модерне, први их прихвате млади и постану незаобилазни изрази који их на тај начин повезују са актуелним трендовима и међусобно. Сећам се када се израз „просто“ увукао у свакодневни говор, било је тако „отмено“ изговарати то „просто“. Неколико година касније, сведочимо таквом простаклуку у свим сферама живота да не могу да не повежем те две појаве. Исто тако је „негде“ ушло у моду, да бисмо данас били потпуно изгубљени, и то не само једна генерација – не знамо ни где смо, ни шта смо, нити куда идемо.

Израз од којег ме хвата језа последњих година је наизглед шаљива фраза „само кажем“ која се користи обично на крају исказа за који се жели заузети неутралан став у смислу да се онај који га изговара истовремено од њега ограђује. На тај начин, изражавају се често веома увредљиви коментари, подсмешљиве опсервације и грубе критике свега и свакога. А нигде у школском систему још увек не учимо о енергетској моћи онога што изговарамо. Сећам се да сам ја у школи чула да је српски језик ономатопеичан и да постоји велики број израза који већ својим звуком указују на своје значење. У то време нисам уопште схватала значај добијене информације, све ми је то било апстрактно, али сам касније, бавећи се оном невидљивом, а толико битном енергетском страном сваке појаве па и речи, почела да увиђам колико је та специфичност мог матерњег језика важна и колико је у тој чињеници уплетено различитих аспеката живота на овим просторима.

Примећивала сам све више колико људе који изговарају „боли ме уво“ када за нешто не хају, често боли глава у пределу око ушију, или често они или њихова деца имају проблеме с ушима, па и са слухом. Исто тако мушкарци који често изговарају да их боли полни орган у истом смислу, врло често заврше са проблемима са простатом или урогениталним компликацијама. Такође популарна иронија на крају исказа „шта ми тешко“ у мени не може да се не повеже са све већим тешкоћама у којима људи живе. Не тврдим овде да су све невоље које човека снађу изазване енергијом речи и израза које користе они или неко из блиског окружења, али логика из вишегодишњег посматрања и анализирања ми не дозвољава да занемарим бар могућност да такав утицај постоји.

Волела бих да постоји начин да се људи образују у вези са свим тим утицајима, па бисмо онда сви заједно опрезније прихватали, тачније одбацивали изразе који се некако чудно наметљиво однекуд појаве и увуку у свакодневни говор. Тако више никоме на памет не би пало да користи израз „болесно“ за нешто што жели да похвали као изразито добро, нити бисмо користили прилоге „ужасно“ или „страшно“ за нешто лепо. Верујем да би освешћивање не само језичко, морало да буде главни циљ васпитања и образовања, како би било мање ужаса и страхота. 

Нина  Мартиновић Армбрустер

ninamartinovic.com