Ninine mustre: Prirodni turizam
Brojni će ljudi ove sezone umesto lenčarenja na obali nekog mora, odabrati šetnju po nekoj od naših planina. Biće to dobra prilika da se malo bolje upozna sopstvena zemlja, a što je još važnije, sopstvena priroda.
Pri tom mislim na čovekovu prirodu, na ono što je u prirodi nekako lakše uočiti jer je ogoljeno, oslobođeno svih svakodnevnih prerušavanja, maskiranja i zataškavanja.
Kada budemo provodili vreme u šetnji po šumama i gorama naše zemlje, fizičko aktiviranje tela neminovno će da dovede i do veće aktivacije mentalnih procesa. Kada se disanje usled kretanja produbi, pa do mozga stignu veće količine svežeg kiseonika obogaćenog prirodnim mirisima cveća i drveća, mnoge misli nametnute svakodnevicom ima da se rasprše.
Tako ostaje prostor za sveže misli, ideje i zaključke. Kada pažnju sa svojih ekrana skrenemo na lepotu prirode oko sebe, naša se percepcija menja. Umesto tuđih zaključaka, gotovih rešenja i zabavnih sadržaja čiji smo ovisnici, počinje logika da jača. Zašto sam sigurna da je to tako? Zato što kada posmatram prirodu, vidim kako se biljke lepo usklađuju, jedna drugu pomažu u rastu ili jačaju boreći se za mesto pod suncem. Drveće je ptičicama dom, a ptičice mu stanarinu plaćaju štiteći ga od raznih insekata, prenoseći njegovo seme s kraja na kraj šume, čisteći energetski prostor svojim čistim, prodornim pojem.
Na sve strane rastu razne biljke, neko je drveće krivo, neko pravo, sve je isprepletano i deluje prilično haotično, a zapravo je sve u savršenoj harmoniji. Sve funkcioniše po nekakvom logičnom sledu. Kada taj sled uočavam i u njemu uživam, tada se i moja logika obnavlja i jača. Raspoloženje se takođe automatski menja. Osećaj da sam u prirodnom okruženju i da pažnju više ne poklanjam besmislenim sadržajima iz telefona, vraća mi energiju koju više ne rasipam na kradljivce pažnje, nego je skupljam u sebi i razmenjujem sa prirodnim okruženjem koje je osnažuje, pročišćuje i vraća mi je u neprekidnoj razmeni od koje se svako živo biće razvija i raste.
A možda najvažnija korist od vremena provedenog po šumama i gorama je malo bolje upoznavanje sebe, sopstvenog ponašanja i reagovanja. Hoću li pokupiti smeće kada na njega u prirodi naiđem? Da li ostavljam smeće za sobom? Čuvam li prirodu tako što ne palim vatru nesmotreno, ne gazim nedužne biljke, ne lomim i ne kidam, ne uništavam? Umem li da nađem radost u prizorima prirode ili mi je sve to dosadno? Kada je nekome u prirodi dosadno, to je već ozbiljan alarm za uzbunu, jer to znači da je u čoveku zakržljala njegova osnovna priroda. Čovek je biće prirode, i bez obzira na to koliko ga civilizacija razmazi ili osakati, boravak u prirodi sve će to lepo da isceli. Za isceljenje, potrebno je strpljenje, a i malo dobre volje dobro će da dođe. Valjalo bi da sve to uvek imamo na umu, kad god pođemo na livadu il' u šumu.
Nina Martinović Armbruster
