Нинине мустре: Природни туризам
Бројни ће људи ове сезоне уместо ленчарења на обали неког мора, одабрати шетњу по некој од наших планина. Биће то добра прилика да се мало боље упозна сопствена земља, а што је још важније, сопствена природа.
При том мислим на човекову природу, на оно што је у природи некако лакше уочити јер је огољено, ослобођено свих свакодневних прерушавања, маскирања и заташкавања.
Када будемо проводили време у шетњи по шумама и горама наше земље, физичко активирање тела неминовно ће да доведе и до веће активације менталних процеса. Када се дисање услед кретања продуби, па до мозга стигну веће количине свежег кисеоника обогаћеног природним мирисима цвећа и дрвећа, многе мисли наметнуте свакодневицом има да се распрше.
Тако остаје простор за свеже мисли, идеје и закључке. Када пажњу са својих екрана скренемо на лепоту природе око себе, наша се перцепција мења. Уместо туђих закључака, готових решења и забавних садржаја чији смо овисници, почиње логика да јача. Зашто сам сигурна да је то тако? Зато што када посматрам природу, видим како се биљке лепо усклађују, једна другу помажу у расту или јачају борећи се за место под сунцем. Дрвеће је птичицама дом, а птичице му станарину плаћају штитећи га од разних инсеката, преносећи његово семе с краја на крај шуме, чистећи енергетски простор својим чистим, продорним појем.
На све стране расту разне биљке, неко је дрвеће криво, неко право, све је испреплетано и делује прилично хаотично, а заправо је све у савршеној хармонији. Све функционише по некаквом логичном следу. Када тај след уочавам и у њему уживам, тада се и моја логика обнавља и јача. Расположење се такође аутоматски мења. Осећај да сам у природном окружењу и да пажњу више не поклањам бесмисленим садржајима из телефона, враћа ми енергију коју више не расипам на крадљивце пажње, него је скупљам у себи и размењујем са природним окружењем које је оснажује, прочишћује и враћа ми је у непрекидној размени од које се свако живо биће развија и расте.
А можда најважнија корист од времена проведеног по шумама и горама је мало боље упознавање себе, сопственог понашања и реаговања. Хоћу ли покупити смеће када на њега у природи наиђем? Да ли остављам смеће за собом? Чувам ли природу тако што не палим ватру несмотрено, не газим недужне биљке, не ломим и не кидам, не уништавам? Умем ли да нађем радост у призорима природе или ми је све то досадно? Када је некоме у природи досадно, то је већ озбиљан аларм за узбуну, јер то значи да је у човеку закржљала његова основна природа. Човек је биће природе, и без обзира на то колико га цивилизација размази или осакати, боравак у природи све ће то лепо да исцели. За исцељење, потребно је стрпљење, а и мало добре воље добро ће да дође. Ваљало би да све то увек имамо на уму, кад год пођемо на ливаду ил' у шуму.
Нина Мартиновић Армбрустер
