Нинине мустре: Прашина

То су они моменти када „ухватим“ себе, препознам неки застарели образац понашања и успем да га променим. Као кад кренем у продавницу без платнене торбе, па се сетим и понесем једну, да не бих дошла у искушење да узмем најлон кесу. Их, што будем срећна у том тренутку! „Једна кеса мање“, помислим и скоро да осетим како се планета томе обрадује. Махне ми травком која се мрдне, листом који заплеше на свом пут ка земљи, увек ми да неки знак захвалности. Са друге стране, прилично ме фрустрира што те нове обрасце понашања не могу да усвојим лако. Као да се стално стидљиво мигоље пред оним старим, добро устоличеним навикама.

Све док имам жељу да напредујем у животу, изгледа да ћу стално нешто морати да учим и да вежбам. Осим што је то једини начин да у било ком смислу не закржљам, то је и добар пут да константно освежавам онај унутрашњи осећај радости. Сваки напредак укључује рушење или брисање нечега старога и мора да се изнова проверава и потврђује. Једном када детаљно обришем прашину у својој кући, то не значи да сам је средила заувек. Ма какви! Има да је бришем поново за најмање недељу дана. А онда поново и поново, ако желим да ми кућа буде чиста. Тако је исто и са мојим навикама. Ако хоћу да се решим неке навике која ми више ничему не служи, као што наизглед ни прашина по кући нема баш неку корисну намену, онда морам на њеном уклањању редовно да радим. Неко време, та ће се навика повући, деловаће као да је сасвим нестала, али, временом ће, баш као што се прашина упорно враћа на полице и та стара навика да се миц по миц врати у мој живот. Подсетиће ме на њу неке успомене, појавиће се неки пријатељи из прошлости који су у вези са њом, или ће онај део мене који је у њој уживао почети да тихим гласом кука и моли да само још једном допустим да утоли своју жудњу. Свакодневно, редовно јачање своје свести је као редовно брисање прашине. Иако постоји милион догађаја, тренутака, разлога, изазова, као што постоји милион трунчица прашине, ако свакога дана свесно посматрам шта радим, како се понашам, зашто се тако понашам, тих милион ометача биће препознато и уклоњено са пута ка свеснијем животу, као милион честица са полица са књигама.

И није то узалудан посао. Брисање прашине је вежбање дисциплине. Не вреди се на прашину љутити, вреди је редовно брисати. Зато се и ја све мање љутим на оне који ме у старе навике вуку, на оне моје мисли и понашања која препознајем као ометајућа или уназађујућа. То су само мали подсетници, можда чак и помоћници, који ми помажу у вежбању истрајности. А док бришем прашину, у мислима се повежем са сваким предметом који дотакнем, тако јачам везу са свим оним што тај предмет симболише, као и са људима који су на сликама, или чија је добра жеља у поклоњени предмет уткана. Те везе јачају моју снагу као и свест о томе да ни прашина ни старе навике нису ту тек тако. Све су оне потребне, а уз редовно претресање и чишћење веома су корисне.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.нинамартиновиц.цом