NININE MUSTRE: Pokazatelji
Nedavno smo suprug i ja novostečenim prijateljima prepričavali kako smo se venčali.
Već smo oboje bili u kasnim četrdesetim kada je on doneo odluku da me posle dve godine ipak zaprosi, iako sam mislila da to nema smisla jer sam odavno odustala od ideje da ću se ikada udati, a njemu je sa traumatičnim razvodom iza sebe bilo rizično da se ponovo baci u bračne vode.
Ipak, na jednom seminaru na krstarenju kada smo se iskrcali na ostrvo Korčula, on je odlučio da me zaprosi. Ja naravno ništa nisam slutila, osim što sam primetila čudnu nervozu u njegovom ponašanju. Pri penjanju na zvonik, nisu želeli da nam naplate ulaz i iako je bila gužva nekako smo se glatko popeli na terasu na vrhu i ođednom kao po komandi, svi su nestali, a mi ostali sami.
Nakon prosidbe, dok se obostrana euforija stišavala, razgovarali smo začudo još uvek sami, kako bi bilo lepo da njegovi roditelji i moja mama koji su tada već bili na nebu, mogu da nas vide i da ih obradujemo. On je rekao kako je uveren da nas oni od nekud ipak vide i da u svemu učestvuju. U tom momentu prvi koraci su se začuli i na terasu je kročila žena iz Nemačke koja je bila na našem brodu.
Pokazala sam joj prsten i saopštila vesti na koje se silno obradovala. Tek sutradan me je podsetila da je baš ona osoba koju sam tokom seminara u radovima na konstelacijama uvek birala da igra ulogu moje mame. Moja mama je ipak prva čula moje radosne vesti!
Kada smo dogovarali venčanje u manastiru, u prva dva su nas odbili: u jednom su ukinuli venčanja zbog golotinje i pijančenja, a u drugom su tražili basnoslovnu cifru, ali u trećem su rekli da možemo kad hoćemo, i da zauzvrat poklonimo koliko osećamo i želimo, ili da dođemo jednom i pokosimo travu ili na sličan način pomognemo. Kod matičara smo dobili termin već za dve nedelje, iako je bio maj i velika gužva, ali eto, jedan je preostao.
Pri povratku sa dogovora iz manastira smo svratili u divan, novi restoran kraj Dunava gde do tada nisu organizovali venčanja, ali će nam lepo sve udesiti i čak rezervisati i zatvoren prostor u slučaju kiše koja pogađate, nije ni pala. Naručeno prstenje dan pred venčanje nije stiglo iz zlatare i morali smo hitno da pronađemo burme.
Desilo se da smo našli dve još lepše nego prve i baš naše veličine su bile dostupne tog trenutka. A cena je bila tačno ona koju smo mogli da platimo.
Sve su nam to bili jasni pokazatelji da smo podržani na svom putu ka bračnoj zajednici, a usput smo naučili da je važno obraćati pažnju na znakove pored puta i da ono što izgleda kao prepreka u stvari bude samo preusmerenje ka nečem boljem što na čeka. I danas u srećnom braku pomno pratimo znakove.
Nina Martinović Armbruster
