Ninine mustre: Pogled
Sve se jasnije razdvajaju svetovi u kojima živimo.
Sve je uočljivija razlika između onih koji imaju viziju o nekom boljem svetu i trude se da se u svakodnevnom životu usklade sa njom, i onih koji na svakom koraku i u svakom momentu vide samo crnilo i upadaju još više u njega kao u živo blato.
Nije lako da vidiš svetlo, ako je svugde oko tebe mrak, jasno mi je to, znam da nismo supermeni, ali sam naučila da kada svetla nigde nema, moram da se okrenem sebi i tu potražim bar neki njegov tračak. I gle čuda, uvek ga pronađem. Najlakše je pronaći tračak svetla u sebi, kada iskazujem zahvalnost. Čim imam neki izazov u životu, što mi je inače omiljeni izraz za problem ili nešto ružnije, ja potražim u mislima nešto na čemu bih mogla da budem zahvalna.
Primetila sam da što se više prepuštam toku događaja oko sebe i ne trudim se da ispravim ono za šta u startu znam da ne mogu da promenim, to mi se spontanije dešavaju situacije koje me podsete na nešto na čemu bih mogla da budem zahvalna. Nedavno sam baš sebe iznenadila jednim višednevnim osećajem niže vrednosti, uzaludnosti, razočarenja jer stvari ne idu onako kako sam ja pre par meseci očekivala. I tako sedim zamišljena i smrknuta i bezvoljno pregledam neke snimke spremajući se za montažu, kad se iznenada (kao po nalogu Univerzuma) pojavljuje stari poznanik i komentariše koliko mi je lep pogled sa tog mesta na kojem sedim. Pogled na reku, mostove i na grad.
To mi je kao po komandi promenilo raspoloženje. Pa jeste, baš mi je lep pogled odavde. I vazduh je mnogo čistiji nego što je to slučaj dole u gradu, a mogu i da uživam u pogledu na zelenilo na Fruškoj gori. Sve se to dogodilo bukvalno u deliću sekunde. Udahnula sam duboko, ispravila leđa, podigla glavu i gle, za trenutak sam potpuno zaboravila na sve mračne misli koje su me morile danima. Desi se naravno da se one vrate, ali nekako brzo uspem da ih neutrališem, brzo im postane neudobno u mojoj glavi. Celo telo se nekako organizuje, ispravi, ojača, zauzme stav i ja ođednom postajem moćna i svetla. Samo ta jedna misao o nečemu na čemu mogu da budem zahvalna može da eliminiše sate jadikovki i prenemaganja koja su me do tada iscrpljivala.
Tako ja gradim svoj svet i sada već poznajem popriličan broj ljudi koji se na sličan način bore protiv sveopšteg besmisla u koje je planeta zalutala. Ili možda i nije zalutala? Možda je sve ovo neophodno da bismo počeli da uviđamo koliko možemo sami da utičemo na sopstvenu budućnost koju gradimo sopstvenim mislima i osećajima. A izazovi su tu da nam pokažu gde se trenutno nalazimo na skali od slepog konzumenta svega što mu se servira do svesnog bića koje kreira svoj život. Učim da na te izazove svesno i otvorenog srca odgovaram, jer znam da baš svojim reakcijama, neki novi put za sebe stvaram. Univerzum me svakim danom uverava da mi je na usluzi, dovoljno je da se njegovoj volji prepustim.
Nina Martinović Armbruster