Нинине мустре: Поглед
Све се јасније раздвајају светови у којима живимо.
Све је уочљивија разлика између оних који имају визију о неком бољем свету и труде се да се у свакодневном животу ускладе са њом, и оних који на сваком кораку и у сваком моменту виде само црнило и упадају још више у њега као у живо блато.
Није лако да видиш светло, ако је свугде око тебе мрак, јасно ми је то, знам да нисмо супермени, али сам научила да када светла нигде нема, морам да се окренем себи и ту потражим бар неки његов трачак. И гле чуда, увек га пронађем. Најлакше је пронаћи трачак светла у себи, када исказујем захвалност. Чим имам неки изазов у животу, што ми је иначе омиљени израз за проблем или нешто ружније, ја потражим у мислима нешто на чему бих могла да будем захвална.
Приметила сам да што се више препуштам току догађаја око себе и не трудим се да исправим оно за шта у старту знам да не могу да променим, то ми се спонтаније дешавају ситуације које ме подсете на нешто на чему бих могла да будем захвална. Недавно сам баш себе изненадила једним вишедневним осећајем ниже вредности, узалудности, разочарења јер ствари не иду онако како сам ја пре пар месеци очекивала. И тако седим замишљена и смркнута и безвољно прегледам неке снимке спремајући се за монтажу, кад се изненада (као по налогу Универзума) појављује стари познаник и коментарише колико ми је леп поглед са тог места на којем седим. Поглед на реку, мостове и на град.
То ми је као по команди променило расположење. Па јесте, баш ми је леп поглед одавде. И ваздух је много чистији него што је то случај доле у граду, а могу и да уживам у погледу на зеленило на Фрушкој гори. Све се то догодило буквално у делићу секунде. Удахнула сам дубоко, исправила леђа, подигла главу и гле, за тренутак сам потпуно заборавила на све мрачне мисли које су ме мориле данима. Деси се наравно да се оне врате, али некако брзо успем да их неутралишем, брзо им постане неудобно у мојој глави. Цело тело се некако организује, исправи, ојача, заузме став и ја ођедном постајем моћна и светла. Само та једна мисао о нечему на чему могу да будем захвална може да елиминише сате јадиковки и пренемагања која су ме до тада исцрпљивала.
Тако ја градим свој свет и сада већ познајем поприличан број људи који се на сличан начин боре против свеопштег бесмисла у које је планета залутала. Или можда и није залутала? Можда је све ово неопходно да бисмо почели да увиђамо колико можемо сами да утичемо на сопствену будућност коју градимо сопственим мислима и осећајима. А изазови су ту да нам покажу где се тренутно налазимо на скали од слепог конзумента свега што му се сервира до свесног бића које креира свој живот. Учим да на те изазове свесно и отвореног срца одговарам, јер знам да баш својим реакцијама, неки нови пут за себе стварам. Универзум ме сваким даном уверава да ми је на услузи, довољно је да се његовој вољи препустим.
Нина Мартиновић Армбрустер