Ninine mustre: Pažnja, pažnja!
Otpor je obično prvo na šta nailazim kada ljudima tvrdim da sami biraju stvari koje im se događaju.
Nije mi to čudno, jer sam i sama veći deo života bila ubeđena da su oklnosti nešto na šta nemam uticaj i da život jednostavno nije fer, a naročito prema meni, kme, kme. Ponavljala sam sebi kao papagaj poznate rečenice: „Kakve su ti misli, takav ti je život“, „Energija ide tamo kuda ide pažnja“, „ Kako zračiš, tako privlačiš“ i slične, svima dobro poznate motivacione poruke, ali stvari se nisu značajno menjale.
Tako je bilo sve do trenutka dok nisam shvatila da je ponavljanje pozitivnih rečenica samo početak osvešćivanja, prvi korak. Da bi se okolnosti stvarno promenile, potrebno je preduzeti akciju, tačnije, trebalo bi zaista usmeriti pažnju na ono što je željeno, dobro i lepo, a ne na ono što nije.
Kao i većina spoznaja ranije, i ova mi je došla kroz lični doživljaj. Kada smo odlučili da kupimo auto, muž i ja smo neko vreme razgovarali o tome šta bi ko voleo, kakav bi auto zadovoljio i njegove i moje kriterijume i posle nekog vremena razmatranja ponude, oboma nam se svideo određeni model. Čak smo i boju odredili. Potraga za odgovarajućim godištem, jačinom motora, cenom i drugim karakteristikama, trajala je par meseci. Za to vreme, takvi modeli, baš takve boje kakvu smo priželjkivali, počeli su „iznenada“ da se pojavljuju na ulici. To je bilo toliko očigledno, da smo jedno drugome svakodnevno referisali koliko smo „naših budućih automobila“ videli i gde.
Tokom tog perioda, nekoliko njih nam je izmaklo „ispred nosa“, a neki nam nisu odgovarali iz raznih razloga. Ni jedan od njih nije bio željene boje, ali dogovorili smo se da nam je boja na poslednjem mestu i da je samo poželjna, ali ne i odlučujući faktor pri kupovini. I onda, jednoga dana, pojavio se baš takav, sa svim željenim karakteristikama, pa čak i u toj boji. Radosti nije bilo kraja.
Lekcija koju sam naučila, bila je potvrda svega onoga o čemu sam čitala i što sam se i sama trudila da živim. Usmerena pažnja na neki predmet, kao i na određeni sled događaja, uvek će se odraziti u stvarnosti. To je kao kada devojka ostane trudna, pa oko sebe počne stalno da viđa trudnice, ili kao kad dete poželi određeni bicikl pa stalno govori da svi imaju baš takav. Dete to ne izmišlja. Ono zaista viđa baš takav bicikl, jer je njegova pažnja usmerena baš na određenog dvotočkaša.
Ovaj naš univerzum u kojem trenutno živimo ispunjen je svim mogućim stvarima, ljudima, događajima i okolnostima u svakom trenutku. Od moje pažnje zavisi šta ću od toga odabrati da primetim. Kažem „odabrati“ jer čovek može da nauči da bira na šta obraća pažnju, a ne da samo „guta“ ono što mu se servira.
Ono što stalno primećujem počinje češće da mi se pojavljuje u stvarnosti, jer smo na istoj vibraciji, a na kraju ćemo se i sjediniti. Ako ja vibriram kao nesrećna osoba, to je dijametralno suprotno vibraciji radosti. Zbog toga pažnju obraćam na ono zbog čega sam srećna: to može da bude zbog toga što sam se jutros uopšte probudila, ili zbog auta boje zalazećeg sunca. Pažnja je moj alat za kreiranje stvarnosti u kakvoj želim živim.
Nina Martinović Armbruster
