Нинине мустре: Пажња, пажња!
Отпор је обично прво на шта наилазим када људима тврдим да сами бирају ствари које им се догађају.
Није ми то чудно, јер сам и сама већи део живота била убеђена да су оклности нешто на шта немам утицај и да живот једноставно није фер, а нарочито према мени, кме, кме. Понављала сам себи као папагај познате реченице: „Какве су ти мисли, такав ти је живот“, „Енергија иде тамо куда иде пажња“, „ Како зрачиш, тако привлачиш“ и сличне, свима добро познате мотивационе поруке, али ствари се нису значајно мењале.
Тако је било све до тренутка док нисам схватила да је понављање позитивних реченица само почетак освешћивања, први корак. Да би се околности стварно промениле, потребно је предузети акцију, тачније, требало би заиста усмерити пажњу на оно што је жељено, добро и лепо, а не на оно што није.
Као и већина спознаја раније, и ова ми је дошла кроз лични доживљај. Када смо одлучили да купимо ауто, муж и ја смо неко време разговарали о томе шта би ко волео, какав би ауто задовољио и његове и моје критеријуме и после неког времена разматрања понуде, обома нам се свидео одређени модел. Чак смо и боју одредили. Потрага за одговарајућим годиштем, јачином мотора, ценом и другим карактеристикама, трајала је пар месеци. За то време, такви модели, баш такве боје какву смо прижељкивали, почели су „изненада“ да се појављују на улици. То је било толико очигледно, да смо једно другоме свакодневно реферисали колико смо „наших будућих аутомобила“ видели и где.
Током тог периода, неколико њих нам је измакло „испред носа“, а неки нам нису одговарали из разних разлога. Ни један од њих није био жељене боје, али договорили смо се да нам је боја на последњем месту и да је само пожељна, али не и одлучујући фактор при куповини. И онда, једнога дана, појавио се баш такав, са свим жељеним карактеристикама, па чак и у тој боји. Радости није било краја.
Лекција коју сам научила, била је потврда свега онога о чему сам читала и што сам се и сама трудила да живим. Усмерена пажња на неки предмет, као и на одређени след догађаја, увек ће се одразити у стварности. То је као када девојка остане трудна, па око себе почне стално да виђа труднице, или као кад дете пожели одређени бицикл па стално говори да сви имају баш такав. Дете то не измишља. Оно заиста виђа баш такав бицикл, јер је његова пажња усмерена баш на одређеног двоточкаша.
Овај наш универзум у којем тренутно живимо испуњен је свим могућим стварима, људима, догађајима и околностима у сваком тренутку. Од моје пажње зависи шта ћу од тога одабрати да приметим. Кажем „одабрати“ јер човек може да научи да бира на шта обраћа пажњу, а не да само „гута“ оно што му се сервира.
Оно што стално примећујем почиње чешће да ми се појављује у стварности, јер смо на истој вибрацији, а на крају ћемо се и сјединити. Ако ја вибрирам као несрећна особа, то је дијаметрално супротно вибрацији радости. Због тога пажњу обраћам на оно због чега сам срећна: то може да буде због тога што сам се јутрос уопште пробудила, или због аута боје залазећег сунца. Пажња је мој алат за креирање стварности у каквој желим живим.
Нина Мартиновић Армбрустер
