Ninine mustre: Imam jednu želju
Dugogodišnja praksa jednog psihoterapeuta pokazala je svojevremeno da su svi ljudi koji su dolazili tražeći pomoć za sebe, imali neke svoje neispunjene želje.
Te su se želje od slučaja do slučaja razlikovale, ali samo na prvi pogled. Kada bi ih pitao zbog čega žele određenu stvar ili situaciju, i nakon svakog odgovora ponovo postavljao isto pitanje, na kraju bi svi odgovori bili isti: svi su oni želeli različite stvari iz istog razloga – da budu srećni.
Kada malo podrobnije razmislim, i moje želje se sve na kraju svode na to da budem srećna. I nisam u tome videla ništa loše, sve dok nisam počela da se interesujem za energiju, vibraciju, i na koje sve načine svaki pojedinac utiče na svoju stvarnost.
Počela sam da uviđam da me željenje određenih želja drži u stanju neispunjenosti, nezadovoljstva, nestrpljenja i ko zna kakvih još osećaja koji mi kvare raspoloženje, ili bolje reći kvare energiju. A pošto razumem da kakvom energijom vibrira moje biće, takve vrste energija privlačim u svoju stvarnost, počela sam više da obraćam pažnju na to kakve vibracije zračim iz sebe.
U principu je sve to logično i jednostavno, osim što nije jednostavno stalno usmeravati svoje misli tako da stvaram dobru energiju u sebi. Ali teoriju sam poprilično dobro savladala. Ukoliko želim da budem srećna, onda nije korisno da taj svoj osećaj uslovljavam raznim situacijama koje moraju da se dese da bi me dovele do stanja sreće.
Tako sam recimo jedno vreme želela da se profesionalno bavim sportom, jer sam verovala da ću tako biti srećna. Neke okolnosti su se promenile i ja nisam mogla da treniram i umesto da potražim sreću u drugim aktivnostima, ja sam patila zbog nemogućnosti da nastavim da se takmičim. I naravno, bila sam nesrećna. Tih meseci sam se posvađala sa najboljom prijateljicom, simpatija me je uvredila kao niko do tada, sve su se neke tužne i teške okolnosti smenjivale jedna za drugom.
„Nesreća nikada ne dolazi sama“, govorili su, a ja sam im verovala, i sve više nesreće sebi kreirala. A radost mi je pričinjavalo i bavljenje glumom i pevanje u horu, kao i mnoštvo drugih akvtinosti, ali na njih nisam obraćala pažnju, nego sam nekoliko meseci neprestano kukumavčila zbog napuštanja sporta. Moj fokus je bio zakucan na toj jednoj aktivnosti koju sam proglasila najvažnijim faktorom za moju sreću. Sva sreća, u tim mladalačkim danima zanošenje određenim željama ne traje dugo, pa sam ubrzo shvatila da moja sreća ne zavisi samo od bavljenja sportom.
Tu sam lekciju dobro upamtila i shvatila da uvek, baš u svakom trenutku postoji neki razlog zbog kojeg bih mogla da budem srećna. Čim se toga setim, promeni mi se energija i stvarnost dobije drugačiju nijansu. Jeste da je moj um naučio da traga za opasnostima koje vrebaju, a među njih spadaju svakojake nesreće, ali upornim vežbanjem uspevam da zadržim osećaj sreće duboko u sebi, ako ni zbog čeg drugog, a ono barem zato što dišem i što postojim. Zato je moja najveća i najvažnija želja da budem srećna, a to ću najlakše postići ako već jesam.
Nina Martinović Armbruster
