Ninine mustre: Horor filmovi
Jedan od težih zadataka koji se stavlja pred nas ljude je da prihvatimo da svaki čovek ima neka svoja uverenja i da je jako teško promeniti ih kada je već od malena definisao na koji način i od koga ih usvaja.
To je isto kao i na internetu i raznim društvenim mrežama. Ono što najčešće tražiš i gledaš, takve i srodne teme ti se i pojavljuju kad god se nakačiš na neku od svojih omiljenih internet destinacija. Čak i ako gledaš nešto što te nervira, pojavljivaće se sve više toga što te nervira, kao i nekih srodnih tema što će samo sve više potvrđivati da si u pravu.
Zato je toliko izazovno ovo vreme u kojem živimo. Svako je u pravu iz svoje tačke gledišta, ali nas uče da su nam oni koji drugačije misle pretnja. Tu nastaju veliki problemi. Trenutno se to vidi u svakoj pori života, na celoj planeti. Zaoštravaju se suprotstavljeni stavovi po bilo kom pitanju. Malo je onih koji nas uče da je u redu da drugi misle drugačije, dokle god podržavaju prirodni poredak stvari i dok ničiji život nije ugrožen.
A brojni su oni koji se fokusiraju na to šta neki drugi rade i kako se ponašaju, očekujući da ti drugi promene svoje ponašanje. Krajnje je vreme da pustimo jedni druge na miru i da učini svako za sebe, ono što može. Dobar primer iz mog života je tema horor filmova. Ja ih ne volim. Spadam donekle u empate i na moje biće snažno utiče svaki titraj iz moje okoline. Iako znam da je u pitanju film, meni se srce ubrza, disanje postane plitko, i nalazim se u stanju stresa sve vreme dok traju neke napete scene. Posle toga se ne osećam dobro. Dugo nisam razumela ljude kojima to prija.
Ali sam u međuvremenu odlučila da ni ne moram da ih razumem. Ko voli, nek' izvoli. Kome je to uzbuđenje prijatno, ako mu popravlja raspoloženje, posle toga se oseća dobro i ispunjeno, bolji je svojoj porodici, bolje i valitetnije obavlja neke svoje zadatke, veseliji je, možda kreativniji, pa onda neka gleda te filmove. Ko zna zbog čega je još kao mali poverovao da ga negativne emocije čine jačim i boljim, ali poverovao je. Ako je kao mali pomislio da će jedino tako da preživi, pa i dalje u to duboko veruje, onda je to za njega stvarno tako. Neka gleda te filmove sa slušalicama, ili ću ja da se odmaknem ili da stavim slušalice i isključim se iz nečega što mi ne prija.
Ta analogija bi mogla da se primeni na većinu razmirica u životu, a ja duboko verujem da su ljudi evo naterani da počnu tako da razmišljaju, jer drugačije nas uskoro ne bi bilo, od silne borbe da dokažemo ko je u pravu. Živim i puštam druge da žive, ali živim. Odbijam da životarim, da virim iza ograde i kudim ono što drugi „pogrešno“ rade. Živeći tako, jačam ono što mene jača i imam viziju divnog sveta u kojem ćemo svi lepo živeti i pustiti druge da lepo žive.
Nina Martinović Armbruster
