Ninine mustre: Divljina

Ne uspeva da joj priđe baš blizu, ali oseća da ga se ta zverčica i ne plaši previše. Kao da ga na neki neobjašnjiv način pozdravi svaki put kada se sretnu. Ono što ga je posebno iznenadilo je sopstveni osećaj velikog uzbuđenja i radosti kada god su im se putevi ukrstili.

Njegova me je priča podsetila na moje susrete sa divljim životinjama. Ne mislim pri tome na zoološke vrtove. Ta mesta već duže vreme ne posećujem. Previše je to tuge za moje srce. Životinje su tamo kao neki tužni, nesrećni zatvorenici bez ikakve krivice strpani u zatvor, a često i u doživotne samice. Mislim na nekoliko susreta upravo sa lisicom, koji su se dogodili na Tari. Jednom je prišla toliko blizu, da sam mislila da će mi dopustiti da je pomazim.

To se naravno nije dogodilo. Iako sam joj parčiće hrane bacala sasvim blizu sebe, ona se munjevitom brzinom povlačila na bezbednu udaljenost čim bi zgrabila zalogaj. Srela sam je dva puta. Jednom, kada je bila sasvim mlada, a drugi put je već bila odrasla lisica. S obzirom na to da je oba puta susret bio na istom mestu, nekako sam uverena da se radi o istoj lisici. Izgledala je lepo i negovano. Krzno joj je bilo sjajno, pokreti gipki i pažljivi a oči... oči se jednostavno ne daju opisati baš kao što se ona nije dala dodirnuti. U njima je ispitivanje koje prodire u dušu čini mi se, kao i čudesan sjaj neke čistote.

Od te njene blizine, ili od pogleda nisam siurna, osećala sam svaki put da mi telo snažno treperi. Rekla bih da mi se vibracija podigla za nekoliko puta, ako uopšte mogu to da izmerim. Ali zaista se desilo nešto neobično. Neko ushićenje koje se oseća samo kada imam veliki razlog za radost. Tako sam se osećala svaki put, kada sam se našla sa tom lijom oči u oči.

Volim životinje svih vrsta, ali divlje su nekako ipak drugačije i meni su iteresantnije od domaćih i pitomih. One kao da u sebi nose izvornu poruku prirode koja nas zove da joj se približimo, da je razumememo i poštujemo, kao i onu uzvišenu čistoću koju mi ljudi tako besomučno prljamo i uništavamo na svakom koraku.

Divlje životinje kao da se sa namerom povremeno pojavljuju da bi nas barem malo približile prirodi i da bi nas podsetile kakav je osećaj živeti u potpunom skladu sa njom. Postoje brojne priče i zapisi o bliskom kontaktu između ljudi i divljih zveri, ali su to retki ljudi.

Životinje osete njihove čiste namere i duboki unutrašnji mir, pa ih se onda ne plaše i mogu sa njima na nekim neobjašnjivim nivoima da komuniciraju. Verujem da ćemo se mi ljudi u narednim godinama sve više vraćati prirodi, pa samim tim i divljim životinjama od kojih možemo tako mnogo da naučimo, a one će sigurna sam, jedva dočekati da nam pomognu da se prirodi prilagodimo. Jer priroda je naša zajednička majka, još samo mi ljudi da naučimo da je sa zahvalnošću poštujemo.      

Nina Martinović Armbruster

ninamartinovic.com