Ninine mustre: Kako sejem
Vraćaju mi se u život neki ljudi i događaji, a uz njih i osećanja koja su mi ulepšavala ili zagorčavala život pre nekih desetak godina.
Tačno primećujem obrasce koji se ponavljaju i ljude koji se pojavljuju posle decenije razdvojenosti. I uviđam jedno pravilo u toj pojavi: neki od njih su se prilično izmenili, kako fizički, tako i psihički, nekako su se prolepšali, a neki su postali odbojni, nekako uplašeni.
Ovi drugi su uvek nekako zahtevni, nešto traže i smatraju da je moja dužnost da im u ispunjenju njihovih zahteva pomognem, ili da nešto za njih odradim onako drugarski, kao što sam ranije radila. Podrazumevaju moj trud tek tako, samo zato što se poznajemo. A oni prvi su mi naravno miliji, shvatićete i zašto. Oni se uglavnom pojavljuju sa idejom da nešto razmenimo, da se udružimo i da sarađujemo. Pamte da smo nekada imali dobru komunikaciju i sada žele da to na neki način podignemo na viši nivo, i to tako da i meni i njima, ali i široj zajednici od toga bude dobro. To su ljudi koji organizuju sakupljanje smeća iz reka ili šuma koje smo besomučno zagađivali decenijama, ili istraživači koji sada već imaju konkretne rezultate i žele da ih primene tako da veći broj ljudi ima koristi od toga. Sa takvim ljudima nema mnogo razgovora. Sretnemo se, pogledamo se i krećemo u akciju da nešto dobro za sebe i za druge iskreiramo. Pri svemu tome, osećaj je kao da se igramo, a što je najvažnije jedni drugima prijamo. Komunikacija teče glatko i neometano, nema nametanja svog mišljenja po svaku cenu, nema ljutnje ukoliko se oko nečega ne složimo i kao po pravilu, sve se na kraju nekako lepo uklapa i slaže. Prirodno se pokrenu upravo oni talenti koje imamo i zahvaljujući kojima možemo nečemu da doprinesemo.
Možda je to mustra koja se pojavljuje na svakih desetak godina, nisam sigurna, samo znam da je ovoga puta primećujemo i ja i moji prijatelji. Neko će se zapitati zašto se pojavljuju i neke stare nerazrešene dileme i neki nedovršeni poslovi, pa čak i neki stari problemi koje smo mislili da smo prevazišli. E, pa očigledno ih nismo prevazišli u potpunosti. Ako dolaze slični problemi, nismo shvatili šta je iz njih trebalo da naučimo. Ili su tu da ih sagledamo iz drugog ugla, iz glave nekoga ko je mudriji za desetak godina. Postoje tvrdnje da se u životu stvari ponavljaju ciklično, ali kod ljudi koji u životu napreduju, ti su krugovi spiralni. Dakle, idemo u krug, dođemo do iste tačke, ali na malo višem nivou nego u prethodnom krugu, i tako krug za krugom, penjemo se gore po toj zamišljenoj spirali napretka u životu. Tamo gde sam pre desetak godina posejala seme nade, opšte koristi, ili seme dobrih namera i želja, tamo sada rastu divni cvetovi i njihov mi miris opija dušu radosnim emocijama. A tamo gde sam posejala seme gorčine, na tim mestima vidim prilike da iščupam korov iz korena i da prestanem da dajem svoju pažnju onome što ne želim da raste. Na svakom to mestu imam priliku da pripazim šta sejem za neke buduće dane.
Nina Martinović Armbruster