Нинине мустре: Дивљина
Испричао ми је један пријатељ да у сред Београда у једном шумарку већ неколико пута сусреће праву правцату лисицу.
Не успева да јој приђе баш близу, али осећа да га се та зверчица и не плаши превише. Као да га на неки необјашњив начин поздрави сваки пут када се сретну. Оно што га је посебно изненадило је сопствени осећај великог узбуђења и радости када год су им се путеви укрстили.
Његова ме је прича подсетила на моје сусрете са дивљим животињама. Не мислим при томе на зоолошке вртове. Та места већ дуже време не посећујем. Превише је то туге за моје срце. Животиње су тамо као неки тужни, несрећни затвореници без икакве кривице стрпани у затвор, а често и у доживотне самице. Мислим на неколико сусрета управо са лисицом, који су се догодили на Тари. Једном је пришла толико близу, да сам мислила да ће ми допустити да је помазим.
То се наравно није догодило. Иако сам јој парчиће хране бацала сасвим близу себе, она се муњевитом брзином повлачила на безбедну удаљеност чим би зграбила залогај. Срела сам је два пута. Једном, када је била сасвим млада, а други пут је већ била одрасла лисица. С обзиром на то да је оба пута сусрет био на истом месту, некако сам уверена да се ради о истој лисици. Изгледала је лепо и неговано. Крзно јој је било сјајно, покрети гипки и пажљиви а очи... очи се једноставно не дају описати баш као што се она није дала додирнути. У њима је испитивање које продире у душу чини ми се, као и чудесан сјај неке чистоте.
Од те њене близине, или од погледа нисам сиурна, осећала сам сваки пут да ми тело снажно трепери. Рекла бих да ми се вибрација подигла за неколико пута, ако уопште могу то да измерим. Али заиста се десило нешто необично. Неко усхићење које се осећа само када имам велики разлог за радост. Тако сам се осећала сваки пут, када сам се нашла са том лијом очи у очи.
Волим животиње свих врста, али дивље су некако ипак другачије и мени су итересантније од домаћих и питомих. Оне као да у себи носе изворну поруку природе која нас зове да јој се приближимо, да је разумемемо и поштујемо, као и ону узвишену чистоћу коју ми људи тако бесомучно прљамо и уништавамо на сваком кораку.
Дивље животиње као да се са намером повремено појављују да би нас барем мало приближиле природи и да би нас подсетиле какав је осећај живети у потпуном складу са њом. Постоје бројне приче и записи о блиском контакту између људи и дивљих звери, али су то ретки људи.
Животиње осете њихове чисте намере и дубоки унутрашњи мир, па их се онда не плаше и могу са њима на неким необјашњивим нивоима да комуницирају. Верујем да ћемо се ми људи у наредним годинама све више враћати природи, па самим тим и дивљим животињама од којих можемо тако много да научимо, а оне ће сигурна сам, једва дочекати да нам помогну да се природи прилагодимо. Јер природа је наша заједничка мајка, још само ми људи да научимо да је са захвалношћу поштујемо.
Нина Мартиновић Армбрустер
