Ninine mustre: Čovek Most
Podvig je bleda reč u odnosu na ono što se desilo početkom tih nesrećnih devedesetih, tokom jedne od bezbroj kriza kroz koje smo mi sa ovih prostora prolazili.
U vreme kada u našoj zemlji ništa nije bilo izgrađeno, ljudi predvođeni čovekom snažne volje i ogromne energije, uspeli su da izdejstvuju nešto o čemu su generacije pre njih maštale. Uspeli su da prekinu strepnju roditelja čija su deca godinama prelazila reku u čamcima, svakodnevno, po kiši, po snegu, po zaleđenim pontonskim daskama i između santi leda.
Sremsku od Mačvanske Mitrovice deli tek nekoliko stotina metara, kojima prolazi reka Sava. A na sremskoj su strani sve institucije, škole i bolnica kojima administrativno pripada taj deo Mačve. Kako je putnički most sagrađen daleko od naseljenih delova Mačve, a stari pontonski most skinut zbog raznih opasnosti tih godina, ljudi su i dalje bili primorani da koriste čamac, da bi obavili sve što su morali da obave u gradu. Iako nije bio član partije, čovek koji je od ljudi na zborovima biran za prvog čoveka mesne zajednice, prepoznao je trenutak i dobru volju pojedinaca i u nemogućim okolnostima omogućio da se nemoguće desi. Preusmerena su sredstva davana za pontonski most, uveden je novi samodoprinos u Mačvi, i svi su punoletni i zaposleni ljudi dali svoj deo za most. Svaki je skup u opštinskoj sali bio borba za nastavak izgradnje tokom koje se promenilo čak 3 predsednika opštine. Ali odbornici koji su svakodnevno prelazili Savu, na čelu sa čovekom koji je zbog svojih ljudskih, a ne političkih stavova dobijao aplauze u skupštinskoj sali, od svog sna nisu odustajali. Rastao je polako taj jedinstven, veličanstven projekat instituta „Kiril Savić“ uz pomoć „Sava“ brodogradilišta i moćne, nekada jugoslovenske firme „Mostogradnja“. Ljudi sa mačvanske strane kojima je most bio nasušna potreba, kuvali su rakije i vina promrzlim radnicima, čitave su ulice spremale kolače, čaj i kafu, a neretko su im pravili i večere. Deca su svoju radost zbog budućeg mosta iskazala na izložbama likovnih radova na kojima se dve ruke spajaju iznad vode, a dirljiva je i priča o starijem čoveku koji je došavši na gradilište skinuo šubaru i prekrstio se u nemom poštovanju zbog ostvarenja vekovnog sna. A kada su dvadesetak dana pre nego što su stigle sajle što spajaju stubove, Srbiji uvedene sankcije, čudne okolnosti su se sklopile i sajle su ipak pristigle. Most je završen.
Još dugo nije bio svečano otvoren, jer se čekao neki zgodan trenutak, za neki politički poen. A onda, baš na Vidovdan 1994, most je i zvanično otvoren. Bila sam koliko znam, jedina TV novinarka koja je napravila reportažu o tom događaju. Htela sam da time u ime svih iskažem zahvalnost čoveku koji mu je posvetio veliki deo svog života. Onome koji se borio za reč, pokretao akcije, hrabrio posustale, davao predloge i pronalazio rešenja, a neretko uzimao gitaru u ruke i pesmom rasterivao strepnju čak i kada su Savom mine plovile. Ime tog čoveka je Jovan Martinović, poznat je vama mojim čitaocima, kao glavni junak mnogih mojih priča, zato što je uzor, inspiracija i ličnost za primer, i znam da nisam jedina koja kad pogleda taj most, vidi njegovo ime. I kad god je „nemoguće“ nešto što želite, molim vas da se ove priče setite.
Nina Martinović Armbruster
