Ninine mustre: Baba Marine marame
Poklonila sam tati bandanu, onu praktičnu, u obliku rukava napravljenu rastegljivu tkaninu oko vrata, jer čim malo dune vetar, a on nema ništa oko vrata, smeta mu.
Tom prilikom mi je ispričao priču o marami koju je do tada najčešće nosio. Bila je to veoma stara marama, ali njemu iz nekog neobjašnjivog razloga, posebno zgodna i draga. Moguće je kaže, da je pripadala majka Juli, njegovoj mami a mojoj babi koja ih je imala onoliko! Baš je volela marame, a njih joj je u glavnom donosila čuvena baba Mara, koja je često svraćala da zajedno duvane i piju kafu, a usput donosila raznu robu koju je prodavala po kućama.
Baba Mara je bila sićušna žena vedrog duha. Ja je se sećam kao pogurene starice živog pogleda i u odnosu na pognuto telo neverovatno živahnog kretanja. Bila sam tek devojčica, ali pamtim pokrete njenih ruku kada bi nekako svečano otvarala svoju torbu iz koje bi uredno složene izvirile tkanine raznih boja. Nisam razumela o čemu su baba Mara i moja majka Jula razgovarale dok su kafenisale, ali znam da sam volela da budem uz njih dok bi ćaskale razgledajući robu. Kada pokušam da u sećanju vratim te trenutke, tačno osećam njihovo uzajamno poštovanje i šaljivo nadmudrivanje. Nikada nije sedela na nekoj od ponuđenih stolica, nego je birala uvek isto mesto na pragu koji je iz verande vodio u dnevnu sobu. Bio je to visok prag i valjda joj je tu bilo zgodno, zbog pognutih leđa. Tata kaže da je bila izuzetno poštovana u svojoj mnogobrojnoj familiji i čitavoj zajednici, da su je svi uvažavali, a pomalo se njene strogoće i pribojavali. Jednom je svom sinu koji je doveo drugu ženu jer prva nije mogla da rodi, onako sićušna opalila takvu šamarčinu da se ovaj odmah predomislio i novu mladu ispratio. A svoju je snagu i izdržljivost stekla prirodno, preživljavajući u teškim uslovima života u kojem je morala da se snalazi kako je znala i umela. Svoju ćerku Leposavu, rodila je u zimu 1917. Te se godine njihova čerga zatekla u stepama Rusije, bezbedno udaljena od revolucije, ali na velikoj hladnoći. U sredini tabora naložena je vatra, a Mara je iskopala malu rupu u skoro zaleđenoj zemlji. Preko rupe je raširila neki komad od čvrstog nepropusnog platna, i onda u njega nalila tople vode zagrejane na vatri. Tako je okupala svoje novorođenče, da joj bude lepa Leposava.
Raznežila me je ta priča i zadivila snaga jedne krhke žene, čijim sam poslednjim godinama života i ja svedočila u prvim godinama svog. Oživelo je sećanje na baba Maru i na marame koje je donosila. Sasvim je izvesno da je i ova stara tatina, bila iz neke od njenih kolekcija. A eto i ja gajim veliku naklonost ka maramama. Možda me podsećaju na snagu, izdržljivost, dostojanstvo i ugled jedne starice, koja je isto tako uvažavala moju porodicu i bila mi posebna i draga. Možda je i čista praktičnost u pitanju, jer marame su vrlo zgodni detalji u raznim prilikama, kao i trenutno moderne bandane. Ne znam, ali verujem da će mi zbog ove priče, ubuduće sve moje marame bar malo ličiti na baba Marine.
Nina Martinović Armbruster
