Miroslav Stajić autor serijala „Zločini i misterije starog Novog Sada” na RTV

I kao primer navela je slučaj iz 1837, na koji je naletela tokom svojih istraživanja, kada je obnažen leš transseksualne prostitutke, koja je radila pod pseudonimom Saranfila, pronađen na gradskoj pijaci. Pod tim utiskom, tragajući po arhivama i u staroj periodici za zanimljivim pričama važnim za „Mapu”, počeli smo da beležimo i one mračnije, kada god bismo na njih naleteli – za slučaj da kadgod zatrebaju - kazuje naš kolega urednik Kulturne rubrike lista Dnevnika, Miroslav Stajić, kako je nastalo njegovo scenarističko i režiserko delo dokumentarni serijal „Zločini i misterije starog Novog Sada” koji se emituje na Radio-televiziji Vojvodine subotom od 20 časova.

- Tako se,  recimo, na posebnom mestu u „radnoj svesci“ našao podatak iz „Novosadskih biografija” Vase Stajića da je u noći između 18. i 19. marta 1816. u svojoj kući u centru Novog Sada zadavljena Eufemija rođena Rašković, unuka patrijarha Arsenija Šakabente i udovica jednog od najbogatijih novosadskih spahija onog vremena Jeftimija Ljubibratića. Ili zapis o trostrukom ubistvu na Petrovaradinskoj tvrđavi, koje će počiniti „sporedni glumac” iz jedne od epizoda „Mapa”. Na temelju svih tih crtica jasno je bilo da materijala ima više nego dovoljno i ponudili smo RTV-u na javnom konkursu namenjenom nezavisnim produkcijama projekat „Zločini i misterije starog Novog Sada”. Nakon što je od stručne komisije televizije, na čijem je čelu bio Jožef Klem, stiglo zeleno svetlo, istraživanja su ušla u drugu fazu koja je podrazumevala još temeljniju pretragu dokumenata pohranjenih u Arhivu Vojvodine i Arhivu grada Novog Sada, institucijama koje su nam puno pomogle, kao i prilježno listanje starih novina i periodike, pri čemu je fokus bio na periodu od kraja 18. veka pa tridesetih godina prošlog. Prikupljena građa je potom sortirana po tematskim celinama da bi na kraju odabrane priče bile pretočene u scenario. A u tom procesu smo se vodili stavom – nema domaštavanja. Drugim rečima, iako su mnoge priče u „Zločinima” ostavljale puno prostora za „dopisivanje”, cilj je bio da se baš to izbegne kako bi rezultat u potpunosti bio autentičan. Možda se zbog toga stiče utisak da su neki likovi i slučajevi zaslužili veći prostor, ali ukazanu im pažnju naprosto su diktirali raspoloživi dokumenti. No, i pored toga mislim da smo uspeli da sve priče zaokružimo. I kasnije ih opravdamo, najpre kroz rad sa glumcima, pre svega naratorima Brankom Jerinićem i Ljubišom Milišićem, zatim u montaži, i na kraju u procesu postprodukcije, gde je najveću ulogu odigrao direktor fotografije Aleksandar Zec - objašnjava Miroslav Stajić složen proces nastanka dokumentarca o naličju Novog Sada.

Svi oni koji su mislili da je ovo jedna uspavana, mirna varoš, otkrili su kroz vaš serijal istoriju punu neverovatnih zločina iz strasti ili interesa. Koja priča je na vas, kao novinara s dugim iskustvom, ostavila najveći utisak?

- Krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka Novi Sad će – što, priznajem, nisam očekivao – iskusiti podosta od onog svojstvenog kakvoj dekadentnoj evropskoj metropoli, od kokaina do elitne prostitucije. Ipak, najveći utisak na mene ostavio je slučaj šesnaestogodišnje Jelene Gal, koja je u septembru 1932. izvršila samoubistvo bacivši se pod voz. Njena tragična smrt, a svega mesec dana kasnije i hapšenje mladog bogataša Kornela Franka zbog sumnje da je u svojoj kancelariji u Dunavskoj ulici silovao trinaestogodišnju Rozaliju Klaus, dovešće do otkrića niza strašnih stvari sa kojima su se suočavale devojčice i devojke u onovremenom Novom Sadu. Ispostaviće se, naime, da je Frank imao čitav štab mladića koji su posredovali njegovim „poznanstvima” sa osobama lepšeg pola, koja su se završavala tako što je on, kako su pisale novine pošto je čitava stvar razotkrivena, „silom ili milom postizavao svoj cilj”. Nažalost, sve su prilike da je veliki novac učinio svoje, pa ovi slučajevi nisu dobili očekivani sudski epilog. Umesto toga, Kornel Frank je oslobođen svake krivice i kasnije će biti akter još nekih novosadskih afera, ali više finansijske fele. Na kraju će nestati u vihoru Drugog svetskog rata.   

Da ne ispadne sve tako crno, šta biste od tog starog Novog Sada zadržali?

- Tokom rada na ova dva serijala, „Mapa novosadskog blaga” i „Zločini i misterije starog Novog Sada” nametnulo se nekoliko tema. Prva je zadužbinarstvo, jer postupci Marije Trandafil, Save Vukovića, Save Tekelije, vladike Platona Atanackovića, Lazara Dunđerskog i mnogih drugih... koji su listom imali za cilj „polzu narodnu”, malo je reći da zaslužuju neizmerno poštovanje. Pogotovo kada se posmatra iz današnje perspektive, gde brojni novopečeni bogataši pre gledaju kako još da uzmu umesto da nešto i ostave. Posebna priča je i značaj koji je pridavan obrazovanju u ta stara vremena, gde su s jedne strane naši preci morali da se sa carskim vlastima natežu kako bi stvorili uslove za elementarno školovanje mladeži, potom kako su gledali na važnost visokih škola, pa su i oni iz ne baš imućnih kuća, zahvaljujući stipendijama, stigli do Temišvara, Pešte, Beča, Praga... A onda su stigli i da se vrate, pa ovde lečili ljude, bili pravni zastupnici, postajali predsednici Matice srpske, gradonačelnici, prevodili Šekspira, pisali pesme i učili nove generacije... A važno poglavlje je svakako i posvećenost, jer kako drugačije protumačiti odluku šefa novosadske policije iz tridesetih godina prošog veka Rodoljuba Malenčića da se lično zaputi u Peštu i izdejstvuje veliku akciju tamošnjih žandara kako bi se najpre pronašla jedna vredna slika, koja je ukradena iz novosadskog Magistrata i prošvercovana do mađarske prestonice, a potom i da se odgovorni za tu krađu kaznie. I nije to bio usamljen primer, naprotiv.

Koje nas sve to zanimljive priče i misterije očekuju u nastavku serijala?

- Možda da za ovu priliku izdvojim dve koje su manje poznate, a opisane su u epizodama „Medikusi”, odnosno „Čaruge i dželati”. Prva se odnosi na slučaj poznatog novosadskog hirurga Slavka Uzelca, koji će po metodi francuskog hirurga ruskog porekla Sergeja Abramoviča Voronova prvi u ovom delu Evrope presaditi testise dvojici ubogih dobrovoljaca. A donor je bio Asan Miftar Jusufović, redov koji će na prvi dan pravoslavnog Uskrsa 1925. iz čista mira kod Beogradske kapije u Petrovaradinu ubiti poručnike Milana Panića i Dušana Kokotovića i ruskog pukovnika Leonida Uspenskog.  Rezultat ove „operacije” biće veliki skandal, u koji će se zaplesti i Lekarska komora, i štampa, i kolege dr Uzelca, pa i sam hirurg, budući da će taj njegov poduhvat, ma koliko kontrovezan, postati nadaleko poznata, te će mu doneti i nove pacijente željne podmlađivanja. Ali i nove sudske sporove. Druga pak epizoda odnosi se na činjenicu da su u okolini Novog Sada, pa i samom gradu, „operisale” i hajdučke družine. Tako je, recimo,  jedna od njih osumnjičena da je u aprilu 1926. surovo ubila Jovana Štrauba i njegovu ženu Anku, odnevši potom iz ove domaćinske kuće oko 50.000 dinara. Istraga će, međutim, vrlo brzo utvrditi da je za zlodelo zapravo odgovoran Miloš Miša Krnjač, koji je radio kod Štraubovih. I novosadski okružni sud osudiće ga na smrt. Biće to prva smrtna kazna redovnog a ne prekog ovdašnjeg suda po oslobođenju, a da je izvrši biće pozvan dželat iz Sarajeva - Florije Mauzer. Ali to je već druga priča...

Snežana Milanović