Мирослав Стајић аутор серијала „Злочини и мистерије старог Новог Сада” на РТВ

И као пример навела је случај из 1837, на који је налетела током својих истраживања, када је обнажен леш transsеksualnе проститутке, која је радила под псеудонимом Саранфила, пронађен на градској пијаци. Под тим утиском, трагајући по архивама и у старој периодици за занимљивим причама важним за „Мапу”, почели смо да бележимо и оне мрачније, када год бисмо на њих налетели – за случај да кадгод затребају - казује наш колега уредник Културне рубрике листа Дневника, Мирослав Стајић, како је настало његово сценаристичко и режисерко дело документарни серијал „Злочини и мистерије старог Новог Сада” који се емитује на Радио-телевизији Војводине суботом од 20 часова.

- Тако се,  рецимо, на посебном месту у „радној свесци“ нашао податак из „Новосадских биографија” Васе Стајића да је у ноћи између 18. и 19. марта 1816. у својој кући у центру Новог Сада задављена Еуфемија рођена Рашковић, унука патријарха Арсенија Шакабенте и удовица једног од најбогатијих новосадских спахија оног времена Јефтимија Љубибратића. Или запис о троструком убиству на Петроварадинској тврђави, које ће починити „споредни глумац” из једне од епизода „Мапа”. На темељу свих тих цртица јасно је било да материјала има више него довољно и понудили смо РТВ-у на јавном конкурсу намењеном независним продукцијама пројекат „Злочини и мистерије старог Новог Сада”. Након што је од стручне комисије телевизије, на чијем је челу био Јожеф Клем, стигло зелено светло, истраживања су ушла у другу фазу која је подразумевала још темељнију претрагу докумената похрањених у Архиву Војводине и Архиву града Новог Сада, институцијама које су нам пуно помогле, као и приљежно листање старих новина и периодике, при чему је фокус био на периоду од краја 18. века па тридесетих година прошлог. Прикупљена грађа је потом сортирана по тематским целинама да би на крају одабране приче биле преточене у сценарио. А у том процесу смо се водили ставом – нема домаштавања. Другим речима, иако су многе приче у „Злочинима” остављале пуно простора за „дописивање”, циљ је био да се баш то избегне како би резултат у потпуности био аутентичан. Можда се због тога стиче утисак да су неки ликови и случајеви заслужили већи простор, али указану им пажњу напросто су диктирали расположиви документи. Но, и поред тога мислим да смо успели да све приче заокружимо. И касније их оправдамо, најпре кроз рад са глумцима, пре свега нараторима Бранком Јеринићем и Љубишом Милишићем, затим у монтажи, и на крају у процесу постпродукције, где је највећу улогу одиграо директор фотографије Александар Зец - објашњава Мирослав Стајић сложен процес настанка документарца о наличју Новог Сада.

Сви они који су мислили да је ово једна успавана, мирна варош, открили су кроз ваш серијал историју пуну невероватних злочина из страсти или интереса. Која прича је на вас, као новинара с дугим искуством, оставила највећи утисак?

- Крајем двадесетих и почетком тридесетих година прошлог века Нови Сад ће – што, признајем, нисам очекивао – искусити подоста од оног својственог каквој декадентној европској метрополи, од кокаина до елитне проституције. Ипак, највећи утисак на мене оставио је случај шеснаестогодишње Јелене Гал, која је у септембру 1932. извршила самоубиство бацивши се под воз. Њена трагична смрт, а свега месец дана касније и хапшење младог богаташа Корнела Франка због сумње да је у својој канцеларији у Дунавској улици силовао тринаестогодишњу Розалију Клаус, довешће до открића низа страшних ствари са којима су се суочавале девојчице и девојке у оновременом Новом Саду. Испоставиће се, наиме, да је Франк имао читав штаб младића који су посредовали његовим „познанствима” са особама лепшег пола, која су се завршавала тако што је он, како су писале новине пошто је читава ствар разоткривена, „силом или милом постизавао свој циљ”. Нажалост, све су прилике да је велики новац учинио своје, па ови случајеви нису добили очекивани судски епилог. Уместо тога, Корнел Франк је ослобођен сваке кривице и касније ће бити актер још неких новосадских афера, али више финансијске феле. На крају ће нестати у вихору Другог светског рата.   

Да не испадне све тако црно, шта бисте од тог старог Новог Сада задржали?

- Током рада на ова два серијала, „Мапа новосадског блага” и „Злочини и мистерије старог Новог Сада” наметнуло се неколико тема. Прва је задужбинарство, јер поступци Марије Трандафил, Саве Вуковића, Саве Текелије, владике Платона Атанацковића, Лазара Дунђерског и многих других... који су листом имали за циљ „ползу народну”, мало је рећи да заслужују неизмерно поштовање. Поготово када се посматра из данашње перспективе, где бројни новопечени богаташи пре гледају како још да узму уместо да нешто и оставе. Посебна прича је и значај који је придаван образовању у та стара времена, где су с једне стране наши преци морали да се са царским властима натежу како би створили услове за елементарно школовање младежи, потом како су гледали на важност високих школа, па су и они из не баш имућних кућа, захваљујући стипендијама, стигли до Темишвара, Пеште, Беча, Прага... А онда су стигли и да се врате, па овде лечили људе, били правни заступници, постајали председници Матице српске, градоначелници, преводили Шекспира, писали песме и учили нове генерације... А важно поглавље је свакако и посвећеност, јер како другачије протумачити одлуку шефа новосадске полиције из тридесетих година прошог века Родољуба Маленчића да се лично запути у Пешту и издејствује велику акцију тамошњих жандара како би се најпре пронашла једна вредна слика, која је украдена из новосадског Магистрата и прошверцована до мађарске престонице, а потом и да се одговорни за ту крађу казние. И није то био усамљен пример, напротив.

Које нас све то занимљиве приче и мистерије очекују у наставку серијала?

- Можда да за ову прилику издвојим две које су мање познате, а описане су у епизодама „Медикуси”, односно „Чаруге и џелати”. Прва се односи на случај познатог новосадског хирурга Славка Узелца, који ће по методи француског хирурга руског порекла Сергеја Абрамовича Воронова први у овом делу Европе пресадити тестисе двојици убогих добровољаца. А донор је био Асан Мифтар Јусуфовић, редов који ће на први дан православног Ускрса 1925. из чиста мира код Београдске капије у Петроварадину убити поручнике Милана Панића и Душана Кокотовића и руског пуковника Леонида Успенског.  Резултат ове „операције” биће велики скандал, у који ће се заплести и Лекарска комора, и штампа, и колеге др Узелца, па и сам хирург, будући да ће тај његов подухват, ма колико контровезан, постати надалеко позната, те ће му донети и нове пацијенте жељне подмлађивања. Али и нове судске спорове. Друга пак епизода односи се на чињеницу да су у околини Новог Сада, па и самом граду, „оперисале” и хајдучке дружине. Тако је, рецимо,  једна од њих осумњичена да је у априлу 1926. сурово убила Јована Штрауба и његову жену Анку, одневши потом из ове домаћинске куће око 50.000 динара. Истрага ће, међутим, врло брзо утврдити да је за злодело заправо одговоран Милош Миша Крњач, који је радио код Штраубових. И новосадски окружни суд осудиће га на смрт. Биће то прва смртна казна редовног а не преког овдашњег суда по ослобођењу, а да је изврши биће позван џелат из Сарајева - Флорије Маузер. Али то је већ друга прича...

Снежана Милановић