Milan Marić o biografskom filmu o kafanskom pevaču: Pustili smo da nas „Toma“ boli

Doneo je na bioskopsko platno svog Tomu i stavio fokus na njegovu ličnost i emocije od kojih je bio satkan. Kako nam je rekao na novosadskoj premijeri filma u bioskopu „Arena Sinepleks“ bilo bi glupo da su krenuli putem imitacije Tominog lika, jer gledaoci kroz takav pristup liku ne mogu da osete i ljudsku emociju.

– On je morao da bude čovek, da bude živ, tako da je moja i odluka Dragana Bjelogrlića, kada smo razgovarali, bila da napravimo film u kojem će on biti naš Toma. Ja sam ja, takav kakav sam, nisam Toma Zdravković. Koliko je meni pomogao Toma, toliko mene ima u ovom filmu unutar Tome – ispričao je za naš list glumac Milan Marić.

Toma Zdravković u filmu izgovara rečenicu: „Da bi pisao ovakve pesme, mora mnogo da se zaprljaš“. Kako jedan mlad čovek poput vas uroni u jedan takav kompleksan lik koji je ispunjen tugom i setom?

– Imamo mi svi neko svoje blato, kako bi rekao Toma. Neko pokušava da ga ignoriše, neko se pravi da ga ne primećuje, a neki ga prosto prihvate i ulete u njega. Ulazak u sopstveno blato je kao ulazak u blato na ulici - vrlo neprijatno. Samo je ovo, što je lično, malo i bolno.

Koliko je teško bilo izneti sve te emocije koje ste prikazali u filmu?

– Ne znam da li je bilo teško. Bilo je uzbudljivo, naporno, ali ne i  mučno. Bilo je izazovno, ali, ako ova celokupna ekipa koja je realizovala film ima neku odliku onda je to hrabrost. I naravno pomalo ludost (smeh).

Toma je nosio u sebi istovremenu i veliku životnu radost, a i tugu. Koliko je bilo teško dočarati te prelaze?

– Bilo je, ali nismo se plašili tog izazova. Nismo se plašili da se pustimo, da nas malo i boli dok ovo sve radimo. Bilo bi glupo da smo prošli neogrebani mi lično. Nekako ovaj film i ovaj scenario i cela ova priča je zahtevala tu vrstu rizika.

Da li ste i vi kao Dragan Bjelogrlić plakali zbog ovog filma?

– Plakao sam i tokom snimanja. To je baš čudno. Nismo se libili da to radimo. Prijalo nam je, dolazilo je spontano, kako sa spoznajom o scenariju tako i spoznajama o nama samima.

Počeli ste da snimate i treću sezonu serije „Državni službenik“. Šta će to biti u fokusu ovoga puta?

– Pa ovoga puta nam se sezona sama napisala. U srži cele priče je korona. Moraćete da sačekate da vidite kako to izgleda u seriji. Trudili smo se da scenario prati i prethodne dve sezone i mislim da će ostati u dosluhu sa pričom cele serije. Tek smo krenuli sa snimanjem, a verovatno će sledeće godine krenuti i emitovanje.

Koja je vaša omiljena Tomina pesma?

– Nemam omiljenu Tominu pesmu, zapravo nemam samo jednu. I ne želim da izdvajam jednu. Nismo mi samo jedna stvar u životu.

Šta za vas simbolizuje Toma?

– Mnogo toga, zapravo. Ne mogu u jednoj reči da vam definišem celo ovo snimanje, Tomu i ceo put koji smo prošli. I rizik i istrajnost i puštanje u to blato, zatim i taj stomak i intuicija koja radi i vuče. Nekako, nemanje straha i da ne znaš i da se zapitaš i da nemaš odgovore... Mislim da je to sve negde život i da se, zbog toga što smo taj „luksuz“ sebi dozvolili tokom snimanja, zapravo u film utkalo nešto što je vrlo životno i što komunicira sa ljudima koji ga gledaju.

Koliko je Toma uticao na Silvanu Armenulić, a koliko je ona ostavila traga u njegovom životu?

– Mi smo odlučili da ovaj film i napravimo tako, da Silvana bude Tomina tiha patnja. Nešto za čime je on čitavog života žudeo. Iz te perspektive, verovatno mnogo.

Jeste li i sami znali o Tominom životu pre filma?

– Nisam. Lagao bih kada bih rekao da sam bio poznavalac Tominog života. Znao sam njegove pesme iz kafane. Čak i limitiran broj pesama, nisam ni znao šta sve on ima. Tek kada sam dobio ulogu i kada smo počeli da kopamo po Tominom životu, po celoj estradi tog vremena, tada sam saznao neke stvari o njemu, koje su meni bile interesantne.

Ima li uopšte danas boema kao što je bio Toma Zdravković?

– Ima, kako ne. Promenilo se vreme i uopšte ne treba romantizovati to što je nekada bilo. To vreme je imalo svog Tomu, imalo je svoje navike, trendove, prednosti i mane. Mi danas živimo drugo vreme, druge trendove, mane i vrline, druge Tome. Verovatno će neko za 30, 40 godina napraviti film o nekom današnjem Tomi. Zapravo, kad kažete da li ovo današnje vreme ima nekog Tomu i da li ima emotivaca, ljudi koji se bore sa samim sobom, možda beže od samoga sebe, koji žele nešto a ne mogu da ostvare, siguran sam da ima.

Vladimir Bijelić