Gorica Popović o seriji „Kaljave gume“: Životna raskrsnica u najboljim godinama

Punih pet decenija ona nenametljivo, ali vrlo strastveno boji različite karaktere svojim višeslojnim talentom, za šta je više puta dobijala najznačajnija glumačka priznanja za doprinos filmskoj, pozorišnoj i televizijskoj umetnosti. U ruke čuvene glumačke dive otišle su dve nagrade „Carica Teodora“, zatim „Pavle Vuisić“, „Zlatna arena“, „Velika Žanka“, ali i „Nušićeva nagrada za životno delo“. Jedinstvena po tome što isijava toplinu i energiju na kojoj bi joj pozavidile i mlađe generacije, Gorica slovi za jednu od glumica iz naroda. Osim što je pokazala i dokazala glumački talenat, Gorica je svojim specifičnim glasom obojila i pesme grupe „Suncokreti“, čija je bila članica, a, budući da joj je kreativnost u genima, bavi se i slikarstvom, vezom, tkanjem, pisanjem i brojnim drugim umetnostima.

Publika ju je ipak najviše zavolela kao glumicu, a pamtimo je kao Šilju iz „Nacionalne klase“, Daru iz „Boljeg života“, caricu Milicu iz „Boja na Kosovu“ i drugim likovima, po kojima je i danas oslovljavaju u prolazu. U poslednjih nekoliko godina gledali smo je i u brojnim domaćim serijama, a od večeras, 13. februara, gledaćemo je u novoj ulozi u seriji „Kaljave gume“ koja će se vikendom emitovati na prvom programu Radio-televizije Srbije od 20 časova. Kako nam je rekla, u pitanju je topla, istinita i zanimljiva priča o ženi koja u poznim godinama dolazi na životnu raskrsnicu i pokušava da promeni svoj život.

– Šta će joj se sve na tom njenom putu neću mnogo da otkrivam. To je jedna od retkih priča koje, čini mi se, mogu da zanimaju veliki široki auditorijum i koja se dosta razlikuje od serija koje trenutno gledamo. Tu nema mrtvih (smeh), pucnjave, kriminala, nasilja i mislim da je porodična priča. To je priča o ženi koja je imala jedan loš brak i kada joj je muž umro ona je otišla kod sina u Ameriku i tamo je srela jednog čoveka.

Gotovo da nema domaćih filmova i serija koji govore o junacima čiji životi tek počinju u šezdesetim godinama, kao što je to slučaj sa vašom junakinjom. Šta mislite zašto se ova tema do sada nije obrađivala u domaćoj kinematografiji?

– Ja kao glumica mogu da kažem da imam sreću i zadovoljstvo da sam mogla da odigram ovakvu jednu složenu i veliku ulogu koja zaista nosi tu seriju i koja je gotovo u svakoj sceni. Mogu da je uporedim i sa ulogom u filmu „Kozje uši” koju sam pre nekoliko godina snimala. Zaista je retka prilika da se scenaristi pozabave pričom o ljudima u ovim godinama. Ja sam neko ko je veliki optimista i imam mnogo energije i nekako ne osećam svoje godine, iako se one, naravno, javljaju u vidu nekih fizičkih stvari, koje vam ukazuju na to da ste ipak zašli u neki deo silazne putanje života. Bila sam veoma srećna što smo, nakon slučajnog susreta sa mojim prijateljem, rediteljem Miodragom Ćertićem i njegovom suprugom Miom i naših razgovora, počeli da snimamo ovakvu seriju.

Rekli ste jednom prilikom da sve što preko serija ulazi u domove mora da liči na ljude. Da li je serija „Kaljave gume“ takva?

– Ova će serija da pronađe svoje gledaoce i u ljudima koji imaju te životne prekretnice i onima koji imaju svoje porodice u inostranstvu. Jer ovo je i ta priča. Moja junakinja ima sina i snahu, unuke koji žive dugo u Americi. Sa sinom ne uspeva uvek da nađe zajednički jezik i njega je uvek željna. Ljudi će se zato pronaći u svim tim pričama i zato i mislim da će biti dobro primljena jer je istinita. Čak mnogi elementi moje uloge su istiniti. Ta žena postoji. Zato i mislim da će serija biti zanimljiva jer je drugačija temom i pristupom, a istinita.

Osim teme koja je drugačija od onog što gledamo do sada zanimljivo je i da ste imali priliku da snimate sa inostranim kolegama. Kakvo je iskustvo sa njima i kako ste se vi snašli u jednoj takvoj nesvakidašnjoj prilici u vašem poslu? 

– Nama je ova korona dosta poremetila planove. Trebalo je da putujemo u Ameriku i tamo da snimamo. Međutim, zbog vanrednog stanja smo prekinuli sa snimanjem, a onda u junu nastavili ali u Beogradu. Ja sam, moram da priznam, imala tremu jer uloga je velikoj meri i na engleskom jeziku, koji ja govorim i razumem, ali ne tako sjajno da bih se osećala lagodno. Bilo je pitanje i da li će američki glumci doći u Srbiju da snimaju. Međutim, to su tako sjajni ljudi i veliki profesionalci da nisu postavili pitanje da li će doći ili ne. Stigli su u Beograd. Snimali smo na različitim lokacijama i ja sam videla koliko tamo u Americi ništa nije slučajno. Da biste tamo došli na neku dobru poslovnu poziciju morate biti jako kvalitetni, profesionalni, predani i otvoreni za različite i kulture i susrete, okolnosti i snimanja. Tako da su oni došli tu veoma otvorenog srca i sjajni glumci. I Kris Malki, koji ima preko 200 filmova i serija i Aida Torturo iz serije „Sopranovi“ su sjajni. Na snimanjima oni su bili apsolutno koncentrisani. Aida je imala mnogo teksta, i strašno je bila simpatična (smeh). Bojala se da li će uspeti da izgovori sve svoje monologe na engleskom. Zbog jednog svog iskustva mi je rekla da nikada ne bi snimala na nematernjem jeziku pa mi je stalno govorila da super govorim engleski (smeh) jer ja nisam baš bila u svakom trenutku opuštena. Mi smo razmenili adrese, poklone, divne reči, i rastali se i veoma sam srećna što sam radila sa njima.

Nedavno ste se vratili i u pozorište predstavom „Slavna Florens”, a pripremate i „Lažljivicu” sa Sekom Sablić. Za nekoga ko je umeo da tokom godine odigra i više od 100 predstava, kako je pauza u radu uticala na vas? Da li vam je nedostajala razmena energije sa publikom?

– Naravno da nam je nedostajalo. Svim glumcima koji rade u pozorištu to jako nedostaje. Mi smo u januaru na čitavom repertoaru imali samo dve predstave, od kojih sam ja igrala samo jednu. To su sve male predstave koje se igraju na velikim scenama, a tek trećina sale sme da bude popunjena. Karte su uvek prodate što pokazuje da i publici nedostaje pozorište, ali drugačije je. Prvo, ne radi nam naš bife, koji obožavamo i koji je važna tačka u našim pozorišnim životima. U bife dođete ne da biste pili, nego da biste se pripremili za predstavu, razmenili novosti, podružili se malo. Od nekada 60 i kusur predstava koje je Atelje 212 imao na repertoaru mi smo spali na dve. Sad u februaru smo bolji imamo više predstava, a nadamo se da će ovo sve proći i da ćemo se vratiti normalnom životu.

Počelo je i vakcinisanje protiv virusa pa se nadamo da će nam se kultura što pre vratiti u punom kapacitetu. A kakva vakcina nam je potrebna za borbu protiv jeftinih ljudi i sadržaja, kojima smo, kako ste jednom prilikom rekli, zaraženi? 

– Mi moramo da od naših malih svetova, oaza u kojima živimo, da napravimo čistu životnu priču, da smo zdravi i orni, da imamo energiju, a onda i da sve te male oaze spojimo u lepše okruženje, lepši život. Mnogo je toga oko nas što zagađuje. Mislim da svako da treba da se bavi svojim poslom. Da se lepom energijom i s ljubavlju spasemo raznih groznih sadržaja. Mnogo je stvari otišlo u neke donje nivoe da ne možete da verujete kakve su opskurne osobe izašle u javnost i čime nas zasipaju i sa ekrana i raznih drugih medija. Ali, mislim da treba da čitamo dobre knjige, gledamo dobre filmove, serije, da se lepo i čestito družimo i valjda će nam nekako biti bolje. I cela naša planeta ide u nekom smeru koji mi se nimalo ne dopada, ali, ajde da se borimo protiv toga, nekako.

Možda bi jedan od recepata mogao da bude i ta kreativnost koje vi imate na pretek… osim što glumite i pevate vi vezete, štrikate, slikate... Postoji li talenat za kojim žudite?

– Ja sam sve to negde od porodice pokupila. Moji su bili slikari i mene su oduvek zanimale likovne umetnosti i u tome nalazim veliki prostor za relaksaciju, a nalazim i zadovoljstvo u svim ručnim radovima. Ja sam mnogo toga uradila i imala izložbe. Mnogo toga je otišlo u razne kuće, uvek me čini ponosnom kada se nekome nešto dopadne i uzme tu moju rukotvorinu. Ja stalno nešto i pišem, pokušavam da neke projekte isteram do kraja i da ih ostvarim. Meni je dan kratak, nikada mi nije dosadno i trudim se da se ne žalim, da idem napred i da svakog jutra pozdravim, evo, ovakav jedan sunčani dan.

Vladimir Bijelić