Горица Поповић о серији „Каљаве гуме“: Животна раскрсница у најбољим годинама

Пуних пет деценија она ненаметљиво, али врло страствено боји различите карактере својим вишеслојним талентом, за шта је више пута добијала најзначајнија глумачка признања за допринос филмској, позоришној и телевизијској уметности. У руке чувене глумачке диве отишле су две награде „Царица Теодора“, затим „Павле Вуисић“, „Златна арена“, „Велика Жанка“, али и „Нушићева награда за животно дело“. Јединствена по томе што исијава топлину и енергију на којој би јој позавидиле и млађе генерације, Горица слови за једну од глумица из народа. Осим што је показала и доказала глумачки таленат, Горица је својим специфичним гласом обојила и песме групе „Сунцокрети“, чија је била чланица, а, будући да јој је креативност у генима, бави се и сликарством, везом, ткањем, писањем и бројним другим уметностима.

Публика ју је ипак највише заволела као глумицу, а памтимо је као Шиљу из „Националне класе“, Дару из „Бољег живота“, царицу Милицу из „Боја на Косову“ и другим ликовима, по којима је и данас ословљавају у пролазу. У последњих неколико година гледали смо је и у бројним домаћим серијама, а од вечерас, 13. фебруара, гледаћемо је у новој улози у серији „Каљаве гуме“ која ће се викендом емитовати на првом програму Радио-телевизије Србије од 20 часова. Како нам је рекла, у питању је топла, истинита и занимљива прича о жени која у позним годинама долази на животну раскрсницу и покушава да промени свој живот.

– Шта ће јој се све на том њеном путу нећу много да откривам. То је једна од ретких прича које, чини ми се, могу да занимају велики широки аудиторијум и која се доста разликује од серија које тренутно гледамо. Ту нема мртвих (смех), пуцњаве, криминала, насиља и мислим да је породична прича. То је прича о жени која је имала један лош брак и када јој је муж умро она је отишла код сина у Америку и тамо је срела једног човека.

Готово да нема домаћих филмова и серија који говоре о јунацима чији животи тек почињу у шездесетим годинама, као што је то случај са вашом јунакињом. Шта мислите зашто се ова тема до сада није обрађивала у домаћој кинематографији?

– Ја као глумица могу да кажем да имам срећу и задовољство да сам могла да одиграм овакву једну сложену и велику улогу која заиста носи ту серију и која је готово у свакој сцени. Могу да је упоредим и са улогом у филму „Козје уши” коју сам пре неколико година снимала. Заиста је ретка прилика да се сценаристи позабаве причом о људима у овим годинама. Ја сам неко ко је велики оптимиста и имам много енергије и некако не осећам своје године, иако се оне, наравно, јављају у виду неких физичких ствари, које вам указују на то да сте ипак зашли у неки део силазне путање живота. Била сам веома срећна што смо, након случајног сусрета са мојим пријатељем, редитељем Миодрагом Ћертићем и његовом супругом Миом и наших разговора, почели да снимамо овакву серију.

Рекли сте једном приликом да све што преко серија улази у домове мора да личи на људе. Да ли је серија „Каљаве гуме“ таква?

– Ова ће серија да пронађе своје гледаоце и у људима који имају те животне прекретнице и онима који имају своје породице у иностранству. Јер ово је и та прича. Моја јунакиња има сина и снаху, унуке који живе дуго у Америци. Са сином не успева увек да нађе заједнички језик и њега је увек жељна. Људи ће се зато пронаћи у свим тим причама и зато и мислим да ће бити добро примљена јер је истинита. Чак многи елементи моје улоге су истинити. Та жена постоји. Зато и мислим да ће серија бити занимљива јер је другачија темом и приступом, а истинита.

Осим теме која је другачија од оног што гледамо до сада занимљиво је и да сте имали прилику да снимате са иностраним колегама. Какво је искуство са њима и како сте се ви снашли у једној таквој несвакидашњој прилици у вашем послу? 

– Нама је ова корона доста пореметила планове. Требало је да путујемо у Америку и тамо да снимамо. Међутим, због ванредног стања смо прекинули са снимањем, а онда у јуну наставили али у Београду. Ја сам, морам да признам, имала трему јер улога је великој мери и на енглеском језику, који ја говорим и разумем, али не тако сјајно да бих се осећала лагодно. Било је питање и да ли ће амерички глумци доћи у Србију да снимају. Међутим, то су тако сјајни људи и велики професионалци да нису поставили питање да ли ће доћи или не. Стигли су у Београд. Снимали смо на различитим локацијама и ја сам видела колико тамо у Америци ништа није случајно. Да бисте тамо дошли на неку добру пословну позицију морате бити јако квалитетни, професионални, предани и отворени за различите и културе и сусрете, околности и снимања. Тако да су они дошли ту веома отвореног срца и сјајни глумци. И Крис Малки, који има преко 200 филмова и серија и Аида Тортуро из серије „Сопранови“ су сјајни. На снимањима они су били апсолутно концентрисани. Аида је имала много текста, и страшно је била симпатична (смех). Бојала се да ли ће успети да изговори све своје монологе на енглеском. Због једног свог искуства ми је рекла да никада не би снимала на нематерњем језику па ми је стално говорила да супер говорим енглески (смех) јер ја нисам баш била у сваком тренутку опуштена. Ми смо разменили адресе, поклоне, дивне речи, и растали се и веома сам срећна што сам радила са њима.

Недавно сте се вратили и у позориште представом „Славна Флоренс”, а припремате и „Лажљивицу” са Секом Саблић. За некога ко је умео да током године одигра и више од 100 представа, како је пауза у раду утицала на вас? Да ли вам је недостајала размена енергије са публиком?

– Наравно да нам је недостајало. Свим глумцима који раде у позоришту то јако недостаје. Ми смо у јануару на читавом репертоару имали само две представе, од којих сам ја играла само једну. То су све мале представе које се играју на великим сценама, а тек трећина сале сме да буде попуњена. Карте су увек продате што показује да и публици недостаје позориште, али другачије је. Прво, не ради нам наш бифе, који обожавамо и који је важна тачка у нашим позоришним животима. У бифе дођете не да бисте пили, него да бисте се припремили за представу, разменили новости, подружили се мало. Од некада 60 и кусур представа које је Атеље 212 имао на репертоару ми смо спали на две. Сад у фебруару смо бољи имамо више представа, а надамо се да ће ово све проћи и да ћемо се вратити нормалном животу.

Почело је и вакцинисање против вируса па се надамо да ће нам се култура што пре вратити у пуном капацитету. А каква вакцина нам је потребна за борбу против јефтиних људи и садржаја, којима смо, како сте једном приликом рекли, заражени? 

– Ми морамо да од наших малих светова, оаза у којима живимо, да направимо чисту животну причу, да смо здрави и орни, да имамо енергију, а онда и да све те мале оазе спојимо у лепше окружење, лепши живот. Много је тога око нас што загађује. Мислим да свако да треба да се бави својим послом. Да се лепом енергијом и с љубављу спасемо разних грозних садржаја. Много је ствари отишло у неке доње нивое да не можете да верујете какве су опскурне особе изашле у јавност и чиме нас засипају и са екрана и разних других медија. Али, мислим да треба да читамо добре књиге, гледамо добре филмове, серије, да се лепо и честито дружимо и ваљда ће нам некако бити боље. И цела наша планета иде у неком смеру који ми се нимало не допада, али, ајде да се боримо против тога, некако.

Можда би један од рецепата могао да буде и та креативност које ви имате на претек… осим што глумите и певате ви везете, штрикате, сликате... Постоји ли таленат за којим жудите?

– Ја сам све то негде од породице покупила. Моји су били сликари и мене су одувек занимале ликовне уметности и у томе налазим велики простор за релаксацију, а налазим и задовољство у свим ручним радовима. Ја сам много тога урадила и имала изложбе. Много тога је отишло у разне куће, увек ме чини поносном када се некоме нешто допадне и узме ту моју рукотворину. Ја стално нешто и пишем, покушавам да неке пројекте истерам до краја и да их остварим. Мени је дан кратак, никада ми није досадно и трудим се да се не жалим, да идем напред и да сваког јутра поздравим, ево, овакав један сунчани дан.

Владимир Бијелић