Glumica Jana Milić Ilić: Privatno sam devojka iz komšiluka

Naime, glumica u ovom filmu, koje će dobiti i svoju širu verziju u vidu serije, tumači lik nastavnice Zore, koja deci talentovanoj za muziku u domu za nezbrinutu decu, ne dozvoljava da sviraju i pevaju.

– Zora ih kinji i maltretira. Igram jednu strogu, hladnu i surovu ženu koja nema nikakvog razumevanja za njihovu umetnost i sve tumači pogrešno. Zora ne razume njihovu potrebu za sviranjem na ulici. Ona je, verujem, na najgori mogući način i obeležila živote te dece i jedan je od razloga zbog kojeg glavni junaci beže iz doma za nezbrinutu decu. A videćemo u filmu kako oni dosta godina kasnije postaju uspešni. Zora je užasno negativan lik i baš je bilo teško raditi na njemu, posebno kada van seta vidim sve ove klince sa kojima sam snimala. Ja ih izljubim sve, a onda snimamo scenu u kojoj treba da ih vučem za uši (smeh) – otkriva za čitaoce Dnevnikovog TV magazina glumica Jana Milić Ilić.

Ako zanemarimo negativnu stranu Zorine ličnosti, jesu li inspiracija za izgradnju njenog lika bili vaši roditelji, koji su takođe bili profesori?

– Nisu. Doduše, imala sam mamin stav, tu strogoću kada ona hoda, priča i objašnjava nešto, ali baš sam morala da obojim Zoru nekom crninom da bih došla do te uloge, jer ne poznajem takve profesore. Ne bi trebalo da postoji takva žena na tom položaju. Publika me nikada nije gledala u ovakvoj ulozi. I fizički potpuno drugačije izgledam, bio mi je izazov, ali i velika čast da budem deo ove ekipe. Puno smo pomagali jedni drugima, radili smo svaki dan mnogo sati, ali reditelj Vasilije Nikitović tačno zna šta hoće. I kada imaš neku dilemu, on to po očima prepozna i jednom rečenicom pomogne i reši sve nedoumice.

Vaša uloga nije muzička, ali je film najavljen kao muzička bajka. Da li je bar to bio dobar uvod ka ostvarenju vašeg sna - da se nađete u jednom mjuziklu?

– Nije, nažalost, u tom smislu mi ova uloga nije pomogla, možda mi čak i odmogne (smeh). Šalu na stranu, definitivno mi je ugrejalo dušu bar to što sam slušala ovu decu kako pevaju, sviraju i uživaju.

Koliko će knjiga poezije „Azbuka ćutanja”, koju ste napisali, još dugo da „ćuti” u vašem računaru?

– Po prirodi nisam lenja, ali očigledno imam neki problem sa  izdavanjem te knjige ili umislim da je pogrešan trenutak. S razlogom kažem „umislim”, zato što su svi počeli da izdaju knjige, pa gde ću sad i ja?! Eto, još jedna glumica piše... a onda pomislim da su te pesme previše otvorene i iskrene, kao što i jesu. U ovo vreme, koje je prepuno neke neiskrenosti i lažnih komentara, razmišljam o tome kako će to da dočeka javnost. Ne plašim se loših komentara, ali, znate, vi date nekome srce i dušu na papiru, a onda iz toga, neko iskopa nekakvu triviju: „Aha! Ovde je mislila na bivšeg dečka”. Ako me to, posle skoro 20 godina truda i pisanja, čeka onda ne bih ni da je izdajem. Stanje u zemlji, medijima i kulturi me možda sprečava. Da živimo u nekoj zdravoj sredini mnogo bih volela da to podelim sa ljudima. Mislim da je vredno. Dete sam  profesora književnosti, od malih nogu sam u knjigama i Mika Antić mi je uvek bio uzor. Mislim da te moje pesme zaslužuju da dožive svetlost dana, da bi nekome zalečile srce, da bi neko razmišljao o tome. Ali, kako sam krenula biće sa 50 godina (smeh). U stvari, to će biti uskoro, tako da možda bolje da kažem da ću ih izdati sa 70, pa da ne rizikujem, onda neka kažu: „Šta ova baba sad hoće?” (smeh).

Možete li i vi stariji i iskusniji glumci na samom setu da naučite ponešto od dece koja su, kako smo čuli, pokazala ozbiljan talenat na snimanju ovog filma?

– Ma, kako da ne! Oni su profesionalci, snimali su nekada i po 15 sati na velikoj hladnoći. Ponašali su se kao da imaju 40 godina staža. Ja im se divim. Videćete kako su odigrali ove uloge, da ne najavljujem unapred. Svi smo dali i srce i dušu. Baš smo „izgoreli”  za ovaj projekat.

Uvod u vaš izlet u negativce je i novinarka Aleksandra u seriji „Od jutra do sutra” na Prvoj televiziji. Je li i ona bila izazov?

– Krenulo me sa ovim negativkama (smeh). Baš sam komentarisala da stalno igram neke dobrice i da me svi vide tako i baš sam želela neku negativnu ulogu. Dočekala me Aleksandra kakvu ne želim da sretnem na ulici, a kamoli da je upoznam. Takvih karaktera u vašoj profesiji, ima mnogo, nažalost, i sami znate. Imala sam toliko obilja materijala oko sebe. I kada sam već igrala takvu ženu želela sam da joj dam sve - i da je licemerna i da je uobražena bez razloga i da misli za sebe da je najpametnija. I, kad već lomi ruke i noge kolegama, figurativno naravno, neka to radi do kraja. Ušla sam vrlo hrabro u to, ali jako mi je strano kad vidim sebe u negativnom liku. Trebalo mi je da se naviknem.

Kako sada publika reaguje kada vas vidi u jednom takvom liku?

– Dobijam komplimente u smislu da sam super u toj ulozi i da to dobro radim, ali me, posle Drine u seriji „Kolo sreće” i Marine u „Istine i laži”, ipak vole kao dobricu i ne prihvataju me kao negativca.

Pre nekoliko godina jedan od glumaca iz serije „Igra sudbine” doživeo je neprijatnost na ulici, kada je napadnut zbog poteza lika kojeg tumači. Plašite li se, možda, takvih situacija?

– Strašno je kako ljudi do te mere poveruju u nekoga. Imam i ja te primere. Desilo se, kada sam poljubila Milutina Miloševića u jednoj od epizoda serije „Od jutra do sutra”, da mi je neka žena prišla na ulici i napala me da Srni i Marku kvarim brak i sreću i rekla mi da sam bestidnica. Treba objasniti nekome da nisam ta osoba koju igram, a to bi, valjda, ljudi trebalo da znaju i sami. Ipak, postoje ti neki divni ljudi koji stvarno od srca prate tu seriju i navijaju za nas, znaju da glumimo. U velikom broju mi pišu i uvek gledam da im odgovorim. Lepa je ta podrška. Sve se danas svelo na te društvene mreže, što mi smeta. Mislim da deci zakonom treba zabraniti TikTok, njima iskaču isti sadržaji kao i meni, zar ne? To nije ništa limitirano, pošto se nekad šokiram pa ne mogu po dve noći da spavam posle snimka na kojem se vidi kako žena jede pauka. Kao da nemamo svoje živote. Dosta njih se prezentuje na tom Instagramu kakvi nisu. Naravno da ćemo mi glumci kačiti profesionalne fotografije na kojima smo skockani, ali se desi da uveriš ljude da ti tako i živiš. Zato uvek i kažem da sam privatno devojka iz komšiluka. 

Osim društvenih mreža, poznate ličnosti pod stalnom su lupom medija, koji se češće bave privatnim nego profesionalnim temama. Vama se skoro desilo da su vam čeprkali po privatnom životu i porodici. Jeste li uspeli da se pomirite sa tim da im je nekada vaš privatni život zanimljiviji od profesionalnog?

– Kad mi diraš u porodicu to mi je teško. Užasno sam ponosna na svoju porodicu i ne pričam o njoj jer se to njih ne tiče. Shvatam da nekoga može da zanima i nešto iz privatnog života, ali hajde da ne idemo daleko. I onda kada slušam kompletne neistine o sebi razmišljam o tome kako sam majka dečaku od osam godina i kako će on to da pročita. Kakvih primera ima, možda ovo kod mene i nije strašno, ali to je prevazišlo svaku meru, mislim da više nema etike u svemu tome. Radim tri-četiri projekta jedan za drugim a niko me nije pozvao da me pita za to, da popričamo o ulozi. Ne, najbitnije da li se meni nešto porodično dešava.

Vladimir Bijelić