Глумица Јана Милић Илић: Приватно сам девојка из комшилука

Наиме, глумица у овом филму, које ће добити и своју ширу верзију у виду серије, тумачи лик наставнице Зоре, која деци талентованој за музику у дому за незбринуту децу, не дозвољава да свирају и певају.

– Зора их кињи и малтретира. Играм једну строгу, хладну и сурову жену која нема никаквог разумевања за њихову уметност и све тумачи погрешно. Зора не разуме њихову потребу за свирањем на улици. Она је, верујем, на најгори могући начин и обележила животе те деце и један је од разлога због којег главни јунаци беже из дома за незбринуту децу. А видећемо у филму како они доста година касније постају успешни. Зора је ужасно негативан лик и баш је било тешко радити на њему, посебно када ван сета видим све ове клинце са којима сам снимала. Ја их изљубим све, а онда снимамо сцену у којој треба да их вучем за уши (смех) – открива за читаоце Дневниковог ТВ магазина глумица Јана Милић Илић.

Ако занемаримо негативну страну Зорине личности, јесу ли инспирација за изградњу њеног лика били ваши родитељи, који су такође били професори?

– Нису. Додуше, имала сам мамин став, ту строгоћу када она хода, прича и објашњава нешто, али баш сам морала да обојим Зору неком црнином да бих дошла до те улоге, јер не познајем такве професоре. Не би требало да постоји таква жена на том положају. Публика ме никада није гледала у оваквој улози. И физички потпуно другачије изгледам, био ми је изазов, али и велика част да будем део ове екипе. Пуно смо помагали једни другима, радили смо сваки дан много сати, али редитељ Василије Никитовић тачно зна шта хоће. И када имаш неку дилему, он то по очима препозна и једном реченицом помогне и реши све недоумице.

Ваша улога није музичка, али је филм најављен као музичка бајка. Да ли је бар то био добар увод ка остварењу вашег сна - да се нађете у једном мјузиклу?

– Није, нажалост, у том смислу ми ова улога није помогла, можда ми чак и одмогне (смех). Шалу на страну, дефинитивно ми је угрејало душу бар то што сам слушала ову децу како певају, свирају и уживају.

Колико ће књига поезије „Азбука ћутања”, коју сте написали, још дуго да „ћути” у вашем рачунару?

– По природи нисам лења, али очигледно имам неки проблем са  издавањем те књиге или умислим да је погрешан тренутак. С разлогом кажем „умислим”, зато што су сви почели да издају књиге, па где ћу сад и ја?! Ето, још једна глумица пише... а онда помислим да су те песме превише отворене и искрене, као што и јесу. У ово време, које је препуно неке неискрености и лажних коментара, размишљам о томе како ће то да дочека јавност. Не плашим се лоших коментара, али, знате, ви дате некоме срце и душу на папиру, а онда из тога, неко ископа некакву тривију: „Аха! Овде је мислила на бившег дечка”. Ако ме то, после скоро 20 година труда и писања, чека онда не бих ни да је издајем. Стање у земљи, медијима и култури ме можда спречава. Да живимо у некој здравој средини много бих волела да то поделим са људима. Мислим да је вредно. Дете сам  професора књижевности, од малих ногу сам у књигама и Мика Антић ми је увек био узор. Мислим да те моје песме заслужују да доживе светлост дана, да би некоме залечиле срце, да би неко размишљао о томе. Али, како сам кренула биће са 50 година (смех). У ствари, то ће бити ускоро, тако да можда боље да кажем да ћу их издати са 70, па да не ризикујем, онда нека кажу: „Шта ова баба сад хоће?” (смех).

Можете ли и ви старији и искуснији глумци на самом сету да научите понешто од деце која су, како смо чули, показала озбиљан таленат на снимању овог филма?

– Ма, како да не! Они су професионалци, снимали су некада и по 15 сати на великој хладноћи. Понашали су се као да имају 40 година стажа. Ја им се дивим. Видећете како су одиграли ове улоге, да не најављујем унапред. Сви смо дали и срце и душу. Баш смо „изгорели”  за овај пројекат.

Увод у ваш излет у негативце је и новинарка Александра у серији „Од јутра до сутра” на Првој телевизији. Је ли и она била изазов?

– Кренуло ме са овим негативкама (смех). Баш сам коментарисала да стално играм неке добрице и да ме сви виде тако и баш сам желела неку негативну улогу. Дочекала ме Александра какву не желим да сретнем на улици, а камоли да је упознам. Таквих карактера у вашој професији, има много, нажалост, и сами знате. Имала сам толико обиља материјала око себе. И када сам већ играла такву жену желела сам да јој дам све - и да је лицемерна и да је уображена без разлога и да мисли за себе да је најпаметнија. И, кад већ ломи руке и ноге колегама, фигуративно наравно, нека то ради до краја. Ушла сам врло храбро у то, али јако ми је страно кад видим себе у негативном лику. Требало ми је да се навикнем.

Како сада публика реагује када вас види у једном таквом лику?

– Добијам комплименте у смислу да сам супер у тој улози и да то добро радим, али ме, после Дрине у серији „Коло среће” и Марине у „Истине и лажи”, ипак воле као добрицу и не прихватају ме као негативца.

Пре неколико година један од глумаца из серије „Игра судбине” доживео је непријатност на улици, када је нападнут због потеза лика којег тумачи. Плашите ли се, можда, таквих ситуација?

– Страшно је како људи до те мере поверују у некога. Имам и ја те примере. Десило се, када сам пољубила Милутина Милошевића у једној од епизода серије „Од јутра до сутра”, да ми је нека жена пришла на улици и напала ме да Срни и Марку кварим брак и срећу и рекла ми да сам бестидница. Треба објаснити некоме да нисам та особа коју играм, а то би, ваљда, људи требало да знају и сами. Ипак, постоје ти неки дивни људи који стварно од срца прате ту серију и навијају за нас, знају да глумимо. У великом броју ми пишу и увек гледам да им одговорим. Лепа је та подршка. Све се данас свело на те друштвене мреже, што ми смета. Мислим да деци законом треба забранити ТикТок, њима искачу исти садржаји као и мени, зар не? То није ништа лимитирано, пошто се некад шокирам па не могу по две ноћи да спавам после снимка на којем се види како жена једе паука. Као да немамо своје животе. Доста њих се презентује на том Инстаграму какви нису. Наравно да ћемо ми глумци качити професионалне фотографије на којима смо скоцкани, али се деси да увериш људе да ти тако и живиш. Зато увек и кажем да сам приватно девојка из комшилука. 

Осим друштвених мрежа, познате личности под сталном су лупом медија, који се чешће баве приватним него професионалним темама. Вама се скоро десило да су вам чепркали по приватном животу и породици. Јесте ли успели да се помирите са тим да им је некада ваш приватни живот занимљивији од професионалног?

– Кад ми дираш у породицу то ми је тешко. Ужасно сам поносна на своју породицу и не причам о њој јер се то њих не тиче. Схватам да некога може да занима и нешто из приватног живота, али хајде да не идемо далеко. И онда када слушам комплетне неистине о себи размишљам о томе како сам мајка дечаку од осам година и како ће он то да прочита. Каквих примера има, можда ово код мене и није страшно, али то је превазишло сваку меру, мислим да више нема етике у свему томе. Радим три-четири пројекта један за другим а нико ме није позвао да ме пита за то, да попричамо о улози. Не, најбитније да ли се мени нешто породично дешава.

Владимир Бијелић