Dejan Lutkić, glumac: Današnji švindleri su mnogo opasniji

Gluma, kako je jednom prilikom rekao, nije od njega napravila ono što je on danas, već je sebe izgradio stalnim traganjima kojima se bavi u životu. Prekrajajući svoju ličnost stalno oblačeći tuđe cipele kroz različite glumačke izazove, Dejan je ostavio duboki trag u raznovrsnim filmskim, televizijskim ali i pozorišnim projektima. U jednoj od njih gledamo ga i ovih dana i to u drugoj sezoni serije „Švindleri” koja se vikendom od 21 čas emituje na kanalu Superstar TV. U razgovoru za Dnevnikov TV magazin poznati glumac i producent rekao je da ga je priči o švindlerima iz tridesetih godina prošlog veka privukla ideja njegovog prijatelja, scenariste Đorđa Milosavljevića.

– Svojevremeno smo Đorđe Milosavljević i ja razgovarali o tome kako bi bilo dobro uraditi priču o prevarantima, ali nekim šarmantnim, u kojoj ne bi bilo brutalnosti. Đorđe je napisao sinopsis i meni se to mnogo dopalo. Odlučili smo da priču smestimo u, uslovno rečeno, te godine, a više su odrednicu o vremenu dali kostimi, vozila i sve ostalo. Prostor u kojem se nalazi palanka iz serije je vrlo neodređeno mesto, i vremenski i prostorno. Nalazi se u Srbiji, ali nismo imali želju da se vezujemo za neko geografsko područje, jer nismo želeli ikoga da uvredimo time. Tako smo uradili prvu sezonu, Đorđe nije mogao da piše drugu, pa je to ovoga puta uradio mladi Adam Ranđelović, ali mu je Đorđe bio supervizor – rekao je Dejan Lutkić na početku intervjua za naš list.

Šta se vama lično najviše dopalo u nastavku „Švindlera” i sudbini Otona Muhe, odnosno Koviljka Ignjatovića, kojeg igrate u seriji?

– Mi smo pokušali u drugoj sezoni da odemo korak dalje, a koliko smo uspeli u tome gledaoci su tu da presude. Mi smo u nastavku i produkciono i po priči pokušali da odemo korak dalje. Da budemo dinamičniji u samoj priči, događajima, da ih ima više, da su malo drugačije okolnosti. Mislim da smo, koliko smo se trudili i mogli, u tome i uspeli. E sad, krajnji sud uvek daje publika. Ova priča je, svima nama koji smo je radili, jako draga. Svi koji su bili okupljeni oko ovog projekta su zaista voleli što rade tu seriju i to ljudi prepoznaju. A „Švindleri” su takvi da ih ljudi ili vole ili ne, što je vrlo dobro, jer čim imate nešto između znači da nešto ne valja.

Vaša koleginica Branka Pujić je svoju junakinju Sokoliju pronašla, između ostalog, i u nekim svojim precima. Kako ste vi izgradili lik Koviljka, koji je jedan vrlo ekscentričan i specifičan lik?

– Đorđe i ja smo počeli da ga pravimo kao nekog Arsena Lupena, odnosno čoveka takvog profila. Međutim, brzo smo odustali od toga jer smo shvatili da cela radnja mora da se vrti oko njega da bi se to plasiralo na taj način, pa smo ga malo spustili na zemlju i napravili od njega tog nekakvog vrhunskog prevaranta, koji se u svakoj situaciji snalazi na ovaj ili onaj način. Izbegava sve moguće negativne posledice po sebe. Nije postojala direktna inspiracija posle toga u vezi sa Otonom Muhom odnosno Koviljkom Ignjatovićem. On jeste jedan egocentrik, čovek koji veruje da može da se izvuče iz svake situacije i da pobedi sve i nekako mu u svim tim situacijama to i uspeva.  

Čini mi se da priču u nastavku „Švindlera” nose žene. Mislite li da dolazi neko drugačije vreme za žene u kinematografiji ili je ono već stiglo?

– U svim ovim serijama, koje se sada snimaju, ima dosta ženskih likova i jako mi je drago zbog toga jer fakat jeste da su žene, koleginice, generalno bile, uslovno rečeno, zapostavljene. Ne sve, ali manje je ženskih, nego što je muških likova. To je tačno. Namenski smo zaista i uradili tako da se u celoj priči oslonimo na žene i da ih izguramo u prvi plan jer smatram da su to i zaslužile.

Palanka je i dalje glavni lik, ali je ona u odnosu na prvu sezonu znatno drugačija. Ukoliko se smestimo u sadašnje vreme i u realan život, šta kažete, kakvi su današnja palanka i njeni švindleri?

– Ceo svet u kojem mi živimo u današnje vreme se pretvorio u tu neku palanku i današnji švindleri su mnogo, mnogo opasniji nego što su bili ondašnji. Danas je sve prebrzo, a mi težimo da bude još brže. Nije nam dovoljna brzina interneta, nego nam treba još brži, voleli bismo da se semafor još brže pali. Nije nam dovoljno što dan traje 24 časa, mi bismo da on ima 48 sati. Sve se više ubrzavamo, što ne mislim da je u svakoj situaciji dobro. 

Kažete da su današnji švindleri mnogo opasniji, kako onda čovek koji, poput vas, uvek ide putem istine, uspeva da opstaje u tom svetu švindlera i kako se prema njima ophodite?

– To je stvar izbora. Svako od nas može da odabere ono što hoće. Ljudi često smatraju da treba da budete na nekim mestima gde „pripadate”, da se pojavljujete na tim mestima. To su neka nepisana pravila života, posebno javnih ličnosti i ljudi iz medija. Ali, zaista je stvar izbora da li ćete vi prihvatiti takav život ili ćete živeti normalno. Posledica našeg posla je da smo javno izloženi, ali, suštinski, on se ne razlikuje ni od jednog drugog. Pođednako je težak i sa sobom nosi zadovoljstvo kao i bilo koji drugi posao.

Snima se sitkom o profesorima

Najavili ste i vaš novi producentsko-glumački zadatak i to u seriji „Zbornica”. Kako je zamišljen taj projekat i kako će biti ispričana priča o profesorima, kakve do sada u Srbiji nismo gledali?

– To je zamišljeno kao sitkom. Mi ćemo za mesec dana najkasnije početi snimanje. Zamišljeno je da se ispriča priča o profesorima i nastavnicima van onih okvira kroz koje ih gledaju deca i roditelji. Prikazaćemo kako se oni u stvari ponašaju i da su oni živa bića koja nisu samo neki nadrndani ljudi koji idu hodnicima škole, već su to ljudi koji imaju neke svoje živote i probleme. Komedija je u pitanju. Imaće 50 epizoda u prvoj sezoni. Vlada Đurđević je scenarista, a lepa je glumačka ekipa, nije velika, ali je odlična. Reditelji treba da budu Đorđe Stanimirović i Miroslav Lekić.

„Švindleri” spadaju u epohu, koje ste često do sada snimali. Šta su vas ta putovanja kroz vreme i upoznavanje drugačijeg stila života i ljudi zarad uloge sve naučila?

– Zaista jesam mnogo naučio. Međutim, sve te epohe koje mi radimo, baziramo na činjenicama koje smo pročitali ili saznali razgovarajući sa nekim ljudima koji se bave istorijom. Mi ne možemo znati kako je to nekada zaista izgledalo. Ta rekonstrukcija epohe je u svakom smislu uvek dozvoljena, to je umetnička sloboda. Dozvoljeno je da epohu u nekom momentu izmestiš. Međutim, neke činjenice moraju da se isprate, posebno kada se radi o stvarnim ličnostima, kako bi što verodostojnije bile prikazane.

Da li vas je ljubav prema Vojvodini nadahnula da ponovo snimate projekte u kojima ćete obrađivati teme koje su u vezi sa ovdašnjim načinom života i nekim važnim Vojvođanima?

– Da, naravno. Ima dosta stvari koje su mi u glavi, o kojima razmišljam i kojima se bavim, ali znate kako kažu - čovek planira, a Bog se smeje. To tako funkcioniše, prema tome, ono što Bog bude dao, to ću i uraditi. Vezan sam za Vojvodinu, rođen sam i odrastao tu, pa i danas kada priđem Vojvodini srce mi zaigra.

U poslednje dve godine snimljeno je više od stotinu domaćih serija. Uspeva li umetnost da dobije bitku sa hiperprodukcijom?

– Uvek uspeva. Ja sam čovek koji poštuje sve ljude koji rade, čime god da se bave. Publika je ta koja kaže šta joj se sviđa, a šta ne. U svim državama imate gomilu projekata i serija koje su ponuđene ljudima. Više se danas time bave striming platforme nego televizije, što sve više uzima primat i kod nas, a tako će biti i u budućnosti. Iz mora hiperprodukcije naravno izlaze zaista kvalitetne stvari. 

Vladimir Bijelić