INTERVJU
VIŠE BIH VOLELA DA SAM BETMENKA NEGO RANJENA ŽENA! Zorana Pavić obradila ČUVENI HIT IZ DEVEDESETIH pa otkrila: „Mi smo pevali o ljubavi, a današnji tekstovi su banalni i vulgarni”
Pevačica Zorana Pavić objavila je pre nekoliko dana novu pesmu „A šta bi bilo da sam ja” koju je izvela sa Ognjenom Topalovićem (Oggynsta) uz koju je predstavila publici i inovativan spot, a celim novim projektom vraća stari i prepoznatljiv zvuk dens muzike devedesetih, koji je i obeležio njenu karijeru.
Zorana je, naime, obradila pesmu iz 1996. godine koju je u originalu izvela grupa „Mars Venus” i dala joj svoj pečat i moderan zvuk. Kako je u razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin rekla, još devedesetih bila je oduševljena ovom pesmom i poželela da je njena.
– Ima tu energiju moje pesme „Hoću da sam slobodna”, koju mnogo volim i koja je verovatno jedan od mojih najvećih hitova. Kada sam sa svojim drugarom Ognjenom Topalovićem, koji je inače profesionalni dizajner i fotograf, nedavno radila promotivno fotografisanje, on je na plejlisti imao tu pesmu. Molila sam ga da je pušta ponovo i ponavljala kako volim tu pesmu. On je rekao da je takođe obožava. Tako smo mi i shvatili da treba da realizujemo ovaj projekat i da zajedno snimimo pesmu. On dobro repuje, a prevashodno je sjajan u svom poslu kao vrhunski dizajner i fotograf. Kreativan je čovek, širok dijapazon umetnosti pokriva. Ipak od ideje do realizacije je potrajalo. Članovi grupe - Duško Tintor i Vanja Pavlović žive u Kanadi, a preko SOKOJ-a sam došla do njihove mejl adrese. Obratila sam im se budući da mi je bilo potrebna njihova dozvola da obradim pesmu. Oni su se jako obradovali i dali odobrenje. Aleksandar Kobac, moj dugogogodišnji saradnik, koji mi je radio sve dens albume se oduševio idejom i uradio aranžman najbolje moguće. Došli smo na ideju da zajedničkim snagama uradimo spot i jako sam zahvalna Ognjenu i mom bjuti timu - Princu, Krisu, Žakuli i Bojanu, zato što su se zdušno dali. Tri dana smo snimali na različitim lokacijama i pritom iza nas ne stoji neko. Čini mi se da su se pesma i spot pojavili u pravom momentu kada žive koncerti sa muzikom iz devedesetih, kada se dens devedesetih vraća na velika vrata, mada nikada nije ni nestao. Srećna sam što su lepe reakcije ljudi na pesmu i na spot, jer mi je to esencija života – priča na početku intervjua Zorana Pavić.
Jeste li jedna od onih koji često pomišljaju upravo ono o čemu tekst progovara - šta bi bilo da sam ja...?
– Nisam se ja slučajno „primila” na taj tekst. Pesma mi se svidela samim tim što je brza i ima ludačku energiju, ali i zbog načina na koji je sve rečeno, jer pokazuje da je reč o ženi sa stavom - ako si ti taj koji je varao, a šta bi bilo da sam ja? Pesma se završava stihovima moje pesme „Jedina”: „Iz inata sa drugim sam te varala”. Ljudi koji varaju prevashodno varaju sebe, jer šta radiš onda tu? Svojevremeno sam u jednoj emisiji rekla da to da te ima svako može svako, a da je biti veran baš seksi, pa se ispostavilo da se mnogo ljudi u tome pronašlo. Namerno sam iskoristila to „seksi” jer to može da bude jako čisto, a može da bude i prljavo, zavisi od izvođača radova (smeh).
Imate li u planu da nastavite sa obradama ili osmislite novi zvuk koji će publiku ponovo vratiti u devedesete?
– Imamo, baš mi je Kobac rekao, a u njega imam puno poverenja, da ne smemo da se zaustavimo na jednoj pesmi. Ima ideje i ne sumnjam uopšte u njega, vrlo se shvatamo. Mislim da je malo preterao jer me je nazvao „anđelom devedesetih”, rekla sam mu da moramo da nazdravimo jer nisam skoro čula takav kompliment (smeh). Hvala mu na tome. To je bilo neko loše vreme. Često sam govorila da muzika oslikava vreme u kojem se živelo, ali to ne mislim i za muziku devedesetih. Ta muzika je stvarno vesela i ne oslikava život tog vremena. Ona je bila beg od stvarnosti, od svega što se dešava.
Da li se ta muzika i koncerti upravo vraćaju zbog toga što je ljudima potrebna neka poletna radost i dobra energija?
– Verujem da jeste. Bila sam jedan od izvođača na koncertu dens muzike u Beogradu. Taj vulkan dobre energije ne sećam se da sam skoro doživela. Nešto neverovatno. Drago mi je da su u igri još neki gradovi i da tu dobru energiju vratimo na prava vrata radeći posao koji obožavamo. Veoma sam se obradovala jer smo svi videli puno mladih ljudi, koji pevaju sve pesme. Danas postoji neki novi pravac u kojem ima sjajnih izvođača i produkcije, ali generalno gledano mislim da ima mnogo autotjuna i da može da peva ko god hoće. Čast izuzecima, ima sjajnih izvođača, kao i u naše vreme, ali ti tekstovi su vrlo često vulgarni i banalni. U prvom planu su seks, droga, roleks, džip, separei, ta neka jeftina priča. Seksualnosti i aktuelnih tema je bilo i u vreme devedesetih, ali je sve to bilo na jedan drugačiji način plasirano. Mi smo pevali o ljubavi, a ne o materijalnim i banalnim stvarima.
Suština uvek mora da bude muzika
Neretko ste i pesmama i video spotovima bili ispred vremena. Koliko je vizuelni identitet danas važan u odnosu na zvuk?
– Važno je i jedno i drugo, ali suština mora da bude muzika. Taj video momenat je nadograđivanje priče. Mnogo sam ulagala u spotove. Nije reč o tome da li sam volela da ih snimam, nego sam želela da tu ostane trag i u tome sam uspela jer mislim da i za deset godina kada bih pogledala neke od mojih spotova ne bih ih se postidela. Mi smo ovim novim spotom dotakli umetnost. Neki su pomislili da je pravljen uz pomoć veštačke inteligencije, ali kada budemo pustili video o tome kako je snimljen videće se da nije. Veliki sat koji se pojavljuje u spotu je pravljen. Ognjen i moji saradnici su ga postavljali u šumi. Ozbiljno pomeranje granica je ovo snimanje podrazumevalo. Međutim, toliko se veštačka inteligencija danas koristi da čak i kada čovek uradi nešto kreativno i dobro postavlja se pitanje da li je ona imala tu neki uticaj.
Publici je sad već dobro poznato da igrate u predstavama „Vesele devojke” i „Žene kučke”. Kako mislite da ovakve predstave utiču na društvenu svest i razumevanje odnosa između muškaraca i žena?
– Mislim da zaista utiču na svest to mogu da kažem na osnovu doživljenog. Ne postoji grad u kojem smo bile a da se nije tražila karta više i toliko je bila divna energija. U svakom gradu imamo po neku anegdotu. Tekst našeg Radeta Vukotića, koji je autor oba komada se naslanja na knjigu „Zašto muškarci vole kučke”. Tu ima dosta i edukativnog. Naše „Žene kučke” su žene koje drže do sebe. To nisu manipulatorke, sponzoruše i sebične žene. U Sarajevu su nam nakon predstave prišle neke žene i rekle: „Sve smo zapisale, sve je istina”, a jedan muškarac u Stokholmu nam je kazao: „Al ste nas nagrdile...” (smeh). Jedna ženica nam je rekla da posle predstave ide da zagrli svog muža jer ima normalnog čoveka pored sebe. Ja sam joj na to rekla da treba da ga pohvali, a ona je dodala da neće mnogo da ga hvali jer je pratila na času (smeh). Ima dosta saveta u predstavi koji imaju pokriće, koji su vrlo životni, duhoviti. Ima i mnogo muzike koja prati priču. Lepo je igrati u dve predstave. Ja volim svoj posao, a volim i da putujem. Kroz predstave spajam muziku, glumu i ples. To je jedan izazov. S obzirom na to da svoj posao volim najviše na svetu tu mi je i esencija sreće.
Da li je došlo vreme da ponovo napišete monodramu, kao što ste to učinili kada ste napisali tekst „Kad žena voli”?
– Iskreno da vam kažem, volela bih da za to nikada ne dođe vreme jer sam tu monodramu napisala iz najbolnijeg bola, ako uopšte tako može da se kaže. Ona mi je bila katarza, tako da ne bih baš volela da ponovo dođem u tu situaciju (smeh). Što se tiče pisanja teksta, Bogu hvala, sarađujem sa divnim čovekom Radetom Vukotićem, tako da će sigurno on uvek imati novu ideju. Pre mnogo godina me je zvao da igram Betmenku, a ja sam tad stvarno sa dens muzikom ceo svet obilazila i toliko sam malo prostora imala za to i bila sam tužna i nažalost morala da ga odbijem jer sam se plašila da neću moći da odgovorim zadatku. Rekla sam mu nedavno da bih volela da on uradi rimejk te Betmenke i da ja ipak budem u tom liku (smeh), pogotovo što volim stripove i filmove tog tipa. Čak imam dva spota koji su u crtanoj formi. Bila sam i strip junakinja u spotu. On ove godine proslavlja 50 godina svog pozorišta i rekla sam mu da je to taman dobar povod uz njegov jubilej. Ne bih volela da pišem monodramu ponovo jer ja ništa ne radim iskalkulisano, nego radim iz duše i pratim svoju dušu, tako da više bih volela da budem Betmenka nego ranjena žena (smeh).
Vladimir Bijelić
