Zorana Pavić, pevačica: Ponovo sam u svojoj koži
Pevačica Zorana Pavić još od svog pojavljivanja na sceni sinonim je za veliki talenat koji je pokazala i dokazala kroz muziku i glumu, ali i za široki osmeh i pozitivnu energiju.
Ona je „za ljubav stvorena“, a sve uspone i padove podnosi hrabro, ženski, dostojanstveno i uvek s osmehom na licu, koji je njeno glavno oružje. Ostala je i opstala iznad medijskog senzacionalizma, uvek gurajući se kvalitetom i svojim talentom. Iza sebe ima devet studijskih albuma i desetine pesama, kao i nekoliko pozorišnih predstava i televizijskih emisija. Na sceni je sada, kako je nedavno rekla, nova Zorana, ali u svojoj koži, koja joj, rekli bismo, daje i potpuno novi sjaj, optimizam i harizmu. U razgovoru sa Dnevnikov TV magazin Zorana Pavić govori o svojim pesmama, ali i životnoj borbi i optimizmu koji je ne napušta i pored tužnih trenutaka i prepreka zbog kojih nikada ne odustaje, kao i o fizičkoj transformaciji kroz koju je nedavno prošla.
Izjavili ste da biste voleli da najlepše pesme tek otpevate. Kakvu pesmu trenutno priželjkujete i pripremate li nešto novo publici?
– Volela bih da mi se dogodi neka brza pesma, to odavno najavljujem, ali nikako da se prelomi. To mora biti interesantno, što će pratiti moj senzibilitet i energiju, da malo razvejem tugu koja se definitivno nagomilala. Kada pevam stare pesme poput: „Hoću da sam slobodna”, „Žetva” ili „Za ljubav stvorena” svi su na nogama i atmosfera je fantastična. E, sad, treba mi nešto sa potpuno novom energijom, ali da bude dovoljno interesantno da liči na mene i da, uslovno rečeno, bude ispred vremena, da ima neobičnu notu. Uvek sam tome stremila i polazilo mi je za rukom, bilo da su u pitanju muzika ili spotovi.
Šta biste, posle bogatog iskustva, rekli da je ova trenutna hiperprodukcija donela muzičkoj sceni?
– Ne postoji vreme u kojem nije bilo i dobrih i loših i nekih instant varijanti i stvari koje ostanu. Jedini kriterijum je vreme. Ako nešto opstane posle mnogo vremena znači da je imalo svoju vrednost čim je ostavilo traga. U vremenu u kom živimo hiperprodukcija je pojačana jer imamo pregršt takmičenja, novih pevača. U šali kažem da ima više pevača nego stanovnika (smeh). Postoje i klonirani pevači na kojima se tačno vidi na koga bi voleli da liče, a kao neko ko je dugo na sceni uvek bih mladom pevaču posavetovala da bude svoj i da ima svoj pečat. I odlična kopija je samo kopija, a original je uvek original. Postoje stvari koje za nekoliko meseci zaboravite, vrlo brzo se potroše jer su instant, a ostaju one prave, ne samo kada je muzika u pitanju nego je generalno tako u umetnosti.
U pesmi „Sama među ljudima“ kažete: „Svetla se gase, ukus je gorak, kako da odem iz kože te?“. Kako Zorana živi na sceni, a kako van nje?
– Postoji taj fantastičan stih koji je pisala Biljana Spasić, a na koju je muziku uradio Kamba i tu pesmu stvarno mnogo volim. Imam i veće hitove, ali ona je baš nekako autobiografska, jak je tekst. Nije komercijalna pesma, ima svoju dubinu: „A oko mene svetla kamere, a oko mene osmeh do prevare, a ja... Ja sam sama među ljudima i da mi dva života samoće prođu. Kraj tebe ja sam cela, bez tebe mrtvo bela svi koje volim pođu“. To je i ljubavna pesma, ali opisuje i ono čime se bavim. Dosta se žena, a bogami i muškaraca, našlo u ovoj pesmi. U njoj su se pronašli svi oni koji se bave javnim poslom. Kao i u svakom poslu postoje ljudi koji vam ne odgovaraju. Ja sam napravila svoj mikrosvet i okruženje ljudi koji moj život čine ušuškanijim, lepšim, boljim, kvalitetnijim, ali imam i neke odbrambene mehanizme. Mislim da je za svako biće, kojim god poslom se bavili, najbitniji upravo taj mikrosvet.
Prošla godina donela vam je priliku da se ponovo nađete na pozorišnim daskama u mjuziklu „Devojačko veče“. Šta vam je ovaj komad doneo u toj potrazi za istinom, kako glumci često nazivaju glumu?
– Zahvalna sam Radetu Vukotiću što je mene video u toj priči i što me je spojio sa divnim ženama, fantastičnom ekipom. Uživam radeći to i zaista je to hit predstava. Ceo region obilazimo, a tek ćemo. Od oktobra idemo u Hrvatsku, Sloveniju, Bosnu, Severnu Makedoniju. Uživam radeći nešto mnogo lepo, pogotovo što tu ima i dosta muzike, što me čini najsrećnijom. Nije mi ovo prvo iskustvo, a i kao vrlo mala sam imitirala profesore i zato su me voleli drugari jer smo zahvaljujući tome gubili neke časove. Mjuzikl je osvežio moj život. Pevamo velike jugoslovenske hitove raznih žanrova, a tekst je fantastičan. U njemu je pet različitih žena, a oni koji dođu da gledaju će se u jednoj od nas pronaći. Vrlo je životna, duhovita i ležerna priča sa puno muzike. Igram srećno udatu ženu, eto paradoksa, znači komedija zagarantovana. Ljudi uglavnom nisu ravnodušni i ta divna energija koju šaljemo nam se vraća i, evo, preko 20 igranja već imamo, a gde god smo bili ljudi em pevaju sa nama, em nam ne daju da siđemo sa scene.
Postali ste inspiracija mnogima kada ste skinuli veliki broj kilograma i promenili svoj izgled u potpunosti. Šta je potrebno jednom čoveku da dostigne jednu psihičku i fizičku transformaciju?
– Drago mi je ako sam podstrek mnogima. I na društvenim mrežama je bilo zaista mnogo, prevashodno žena, mada je bilo i muškaraca, koji su mi pisali. I svi oni mogu da potvrde da sam im odgovorila na pitanje i naglasila da sam radila i stvari koje nisu dobre za zdravlje, onako ogoljeno ispričala tamo gde sam mnogo grešila. Postojali su i trenuci kada sam pokušavala da smršam pa mi to baš nije išlo. Imala sam i hormonski poremećaj i razne neke zdravstvene nepogodnosti koje su mi sve to otežavale. Međutim, kada stignu rezultati imate motiv i kada se vratite u svoju kožu sve vam je onda lepše i lakše. Svaki dan se merim, jako mi je bitno da slučajno ne pokvarim minuli rad. Prezahvalna sam što postoji „Mirjan laserski centar“ i ugovor sa njima mi je mnogo pomogao da sve ono što sam i sama učinila samo još uobličim. Ti laseri zatežu kožu i prijaju joj, obnavljaju je. Nije dovoljno samo da oslabite nego da budete i zategnuti. Zahvalna sam da su mi se posle dužeg vremena kockice složile, mada ja u šali kažem dosta se nisu ni slagale, možda je bilo i vreme i da se slože (smeh), da budem u top formi, da se dobro osećam i da izgledam kako sam želela da izgledam. Sve je to individualno, postoje razne dijete, nekom pomogne ona, a nekome ova. Nije me mrzelo, svima sam odgovorila šta sam radila i pričala o ishrani koja je potpuno drugačija sada jer mi je bio usporen metabolizam, jer sam jela samo jednom dnevno. Ušla sam u neki ritam koji odgovara mom organizmu i srećna sam što sam ponovo u svojoj koži, ali i zbog toga što izgled nije jedino što mogu da ponudim.
Prepoznatljivi ste u javnosti po svom širokom osmehu i velikom životnom optimizmu. Koliko vas je to u spasavalo u nekim životnim krizama i da li se vaša priroda u potpunosti uklapa u stih vaše pesme: „Ja sam za ljubav stvorena, za tugu nemam vremena”?
– Ja sam Blizanac, kojem je srednje ime dobra energija i duh. Gledam sve s pozitivne strane i u svim svojim stradanjima sam se uglavnom šalila na svoj račun. Mene taj duh održava definitivno. E, sad, sa stihom „za tugu nemam vremena“ se baš i ne bih složila, jer je previše tuge na mojoj duši, srce mi je izrezbareno zbog velikih gubitaka nekih ljudi koji su mi bili jako bliski i mislim da nemam ni gde više tugu da smeštam. Nažalost, mnogo sam našla vremena za tugu, ali ja sam taj nepopravljivi ludak koji iz pete crpi energiju, trudi se da gleda pozitivno. Uspeva mi da podignem i druge ljude energetski. Ništa mi nije teško za one koje volim i zaista se nesebično dajem kada je u bilo kom smislu ugrožen neko ko mi je značajan. Tu sam cunami i tajfun energije i to radim sa puno ljubavi. To moje izrezbareno srce izlepljeno je flasterima, zavojima, a ponegde je i gips morao da radi. Što bi rekao jedan moj prijatelj, život nas brusi. Ja te tuge pretvaram u inspiracije i tako su nastale neke mnogo lepe pesme. Inspiracija koju nalazim u poslu kojim se bavim mene čini živom i pomaže mi da tugu nosim dostojanstveno.
Ko ili šta vas podiže kada ste u lošem raspoloženju?
– Podiže me prevashodno posao koji volim najviše na svetu. Dok sam živa ja ću pevati i muzika je esencija mog života, suština mog bića i ona me čini boljom i ona mi je impuls života, definitivno. Privilegija srećnih ljudi je da rade posao koji vole jer onda maltene i ne rade. Pretpostavljam da ljudi mogu da nađu neko zrno nečega što njihov život čini boljim i lepšim, da budu posvećeni, da imaju manje vremena da misle na tužne i na ružne stvari kojima smo okruženi svakodnevno. Ja, recimo, ne uključujem televizor, ne kupujem novine, ono na šta naletim na društvenim mrežama naletim jer moram biti obaveštena da se nešto krucijalno dogodilo, ali izbegavam jer pokušavam da zaštitim svoju psihu koliko je moguće. Potom, podiže me i dobar film, pozorišna predstava i, naravno, ljudi. Imam u okruženju duhovite ljude i tako sam ih i birala.
Da li ste u nestalnom poslu, kakva je estrada, bili osuđeni na neke kompromise i šta je za vas bio najveći kompromis da biste opstali?
– Kada je u pitanju muzika nisam pravila kompromise. Možda sam snimila dve pesme koje mi baš nešto nisu legle i koje ne volim, ali sam ih snimila ne znam, eto, bilo je nešto među zvezdama. Ali, nikada nisam bila član niti jedne partije, nisam bila sponzoruša, to je jasno kao dan. I ceo svoj život sam posvetila da budem svoja. Sve lepo košta, ali mi nije žao, jer biti svoj ima svoju cenu, ali je jako važno i šta nam je u životu bitno i šta nas čini srećnima. Meni je to jako važno i ceo svoj život i privatni i poslovni sam tako usmerila. Jedini kompromis koji sam napravila je to što sam ušla u rijaliti šou „Farma“. I, iz ove perspektive, nije mi krivo, jer su me upoznali i kao ličnost malo dublje, bez laži i prevare, nema maski, tamo te ljudi vide u celosti. To mi je kao ličnosti čak i donelo. Napravila sam taj kompromis jer mi se tamo nije išlo i ne smatram da mi je tamo mesto. Bilo je tamo i divnih ljudi, ali i onih sa margine našeg društva. Prljava je to igra, a ja nisam prljavi igrač. Ostala sam do kraja i osvojila četvrto mesto, međutim, nisam rešila problem zbog kojeg sam ušla jer me je jedan užasni kredit u to sve i uveo. Mislila sam da idem do kraja i da uradimo to čestito, kako znam i umem, ali to jeste bio kompromis.
Vladimir Bijelić