okoTVoko: Ravnodušni prema plaču
Još kad sam kao srednjoškolac slušao pesmu „Ravnodušan prema plaču” sa albuma „Muzičari koji piju”, jedini koji je Riblja čorba snimila za Jugoton, shvatio sam kako je veliki pesnik taj Bora Đorđević.
I koliko je dobro opisao licemerje posebno tabloidnih medija. Imao sam priliku tri puta da ugostim Boru Đorđevića i da se uverim koliko je drugačiji privatno od one vidovite Škorpije, koja je uvek znala da pogodi prave stihove. Još iz perioda grupe „Suncokret”, kada je pevao pesmu „Tekla voda (Kalino)” sa Biljom Krstić, Snežanom Jandrlić i Goricom Popović. Kao student novinarstva uživao sam gledajući njegov koncert 1988. godine sa Zoranom Predinom i Arsenom Dedićem.
Ekskluzivno za Dnevnik snimili smo jednu emisiju sredinom devedesetih godina koja nikad nije bila emitovana. Imala je više gostiju. Odjednom su se posvađali u studiju jedna pevačica i kompozitor. Pevačica i Bora će se sresti gore. I dok je trajala diskusija Bora Đorđević je odrecitovao „Baba Julu” i otpevao jednu pesmu na plejbek. Emisija nije bila bunkerisana ne zbog lajavog Bore, nego zato što je tadašnji centralni komitet PGP RTS zvao da nas riba i pita kakvi su to skandali na tadašnjem NS plusu.
Tadašnji urednik, koji je bio gost, izjavio je da imam da vam trajem kao Užička republika. Sreća po sve, njega i nas, potrajao je malo duže. Emisija je nestala tako a nema traga šta se desilo te 1998. godine. Ali, Bora Đorđević je divan čovek. Došao je kod mene ponovo na BK televiziju 2002. godine.
Doduše, pošto je voleo da popije i bio potpredsednik Partije običnih pijanaca, morao sam, kao i za prvu emisiju, da idem na dogovor, jer nije voleo da nosi mobilni. I danas na Jutjubu postoji svedočanstvo kako smo imali lep intervju. Sledeći put Bora Đorđević i Miša Aleksić su bili kod mene gosti u „Tabloidu” na RTV 2014. godine, pred njihov solistički koncert u Novom Sadu.
Da, Bora je znao da sam ja onaj mladić sa Novosadskog sajma kome je koncert „Riblje čorbe” bio prvi rok nastup na kom je bio u životu. Uvek sam uživao u razgovoru sa njim, jer je bio privatno sasvim drugačiji od onog koji je voleo da čita stihove iz njegove sveske.
Kao novinar, uvek bih se setio onog njegovog refrena u pesmi „Na Zapadu ništa novo”. Zvali su me i iz televizije Informer i sa TV Pinka da kažem koju o Bori Đorđeviću. Iako sam ja partizan, a on četnik, ne bi se ideološki sporili. Iako ja cenim druga Tita, a on je napisao pesmu „Al Kapone” opet se ne bismo sporili jer svako treba da ima pravo na svoje mišljenje.
Pošto pišem knjigu o poznatim ličnostima, Bora Đorđević će, kao pristojan kulturan čovek, koji ume da čuva profesionalne tajne, biti visoko rangiran na listi ljudi koji su bili moji gosti. Nikad ga nisam gledao kroz političke stavove, ali stvarno nam je novinarstvo postalo „Dva dinara, druže”.
„Pogledaj dom svoj, anđele, skini paučinu s očiju”. Videćeš, anđele, da je na sahranu Siniše Pavića došlo samo troje ljudi. Videćeš, anđele, da nismo ispratili Radu Đuričin kako dolikuje. Videćeš da nam je sve isto i da nije dobro ovo što nam se dešava u muzici i medijima. Evo, skoro pa četrdeset i kusur godina kako sam slušao prve kasete „Riblje čorbe” i kako shvatam kakve sam pametne stvari čuo.
O, zaista, kako je lepo biti glup. I, pravila, pravila, da bi me udavila ili kičmu savila, neka glupa pravila. Stoga, pogledaj malo medije, anđele, i skidaj pojedincima paučinu sa očiju. Ali, plašim se da smo postali ravnodušni prema plaču.
Aleksandar Filipović
