NININE MUSTRE: Tipično i lično
Rad u televiziji i radiju, bio je moj san. Verujem da niko na svetu nije bio srećniji od mene kada sam saznala da sam primljena u uži krug na audiciji za tadašnji P3 – novosadski program koji se svakoga dana uključivao u tada za mene najpopularniji i najbolji na svetu 3K (tri ka).
I onda su te devdesete sa jedne strane toliko razarajuće za svako ljudsko biće, sa druge strane bile ispunjene sjajnim iskustvima u najdivnijem poslu za mene, novinarskom i voditeljskom radu. Okružena dragim, kreativnim u glavnom mladim ljudima, pogotovo na programu NS Plus na koji sam posle godinu dana prešla, nisam marila ni da li sam gladna ni žedna, ni koliko sam sati provela na poslu. Svi smo sarađivali, jedni drugimadavali ideje, družili se, šalili i po mom osećaju živeli život iz snova van pakla koji je harao prostorima naše bivše zemlje.
A onda smo tokom sazrevanja počeli da primećujemo i drugu stranu medalje: zavist, ljubomoru, sujetu, kako kod drugih, tako i kod sebe (ko je umeo da bude iskren sa sobom). Kako je vreme prolazilo, tako je bilo sve više nekompetencije, sve manje razumevanja i sve manje radosti. Ipak, ljubav prema poslu i smisao svega, nisu me napuštali i nakon kraćeg izleta u „ozbiljniji“ posao, vratila sam se medijima.
I danas, kada god uspem da se malo izmaknem iz svakodnevne kolotečine i pogledam širu sliku, sa koleginicom zaključujem kako bi od svih dogodovština u našem poslu mogao sjajan sitkom da se napravi, mada bi pomalo vukao i na naučnu fantastiku, jer to čemu mi svakodnevno prisustvujemo, kako se neki ljudi ponašaju i šta sve izgovaraju, zaista ne izgleda realno niti moguće. Ono što je u međuvremenu bilo najvažnije da naučim, jeste da ne doživljavam ništa previše lično.
Recimo, osoba na poziciji reditelja emisije koju radimo uživo, u komunikaciji sa svima iz tehnike (kamermanima, toncima, rasvetljivačima) u slušalice im nervozno uzvikuje razne psovke, a nas voditeljke naziva najpogrdnijim rečima. Sve to odzvanja u režiji u kojoj je zvuk na zvučnicima, i moj suprug to recimo čuje u prolazu hodnikom i naravno da oseti ljutnju. Ali šta da kaže primitivnoj osobi? Njoj je to normalno.
A pretnje na radnom mestu se za razliku od prostakluka ne tolerišu. I tako to nekim osobama prolazi i to se onda širi kao požar, nekompetencija se prikriva prostaklukom i toga je sve više, ne samo u televiziji, nego na celoj planeti. Znači, nije do mene, do sveta je! I svugde još uvek ima dobrih, pristojnih, a i stvarno stručnih i kreativnih ljudi. Propast sveta je u svom zenitu, a pitanje je samo da li birate poziciju onih što ga razaraju ili onih što novi svet stvaraju.
Uspevam da mnogo toga ne doživljavam lično, ja znam ko sam i zašto sam tu gde jesam. Moj izbor je da budem na onom tasu gde su ljubav i svetlost i da koliko god mogu doprinesem ravnoteži na toj životnoj vagi, kao što svako bira svoju ulogu u ovoj vrhunskoj tragikomediji od života.
Nina Martinović Armbruster
www.ninamartinovic.com
