НИНИНЕ МУСТРЕ: Типично и лично
Рад у телевизији и радију, био је мој сан. Верујем да нико на свету није био срећнији од мене када сам сазнала да сам примљена у ужи круг на аудицији за тадашњи П3 – новосадски програм који се свакога дана укључивао у тада за мене најпопуларнији и најбољи на свету 3К (три ка).
И онда су те девдесете са једне стране толико разарајуће за свако људско биће, са друге стране биле испуњене сјајним искуствима у најдивнијем послу за мене, новинарском и водитељском раду. Окружена драгим, креативним у главном младим људима, поготово на програму НС Плус на који сам после годину дана прешла, нисам марила ни да ли сам гладна ни жедна, ни колико сам сати провела на послу. Сви смо сарађивали, једни другимадавали идеје, дружили се, шалили и по мом осећају живели живот из снова ван пакла који је харао просторима наше бивше земље.
А онда смо током сазревања почели да примећујемо и другу страну медаље: завист, љубомору, сујету, како код других, тако и код себе (ко је умео да буде искрен са собом). Како је време пролазило, тако је било све више некомпетенције, све мање разумевања и све мање радости. Ипак, љубав према послу и смисао свега, нису ме напуштали и након краћег излета у „озбиљнији“ посао, вратила сам се медијима.
И данас, када год успем да се мало измакнем из свакодневне колотечине и погледам ширу слику, са колегиницом закључујем како би од свих догодовштина у нашем послу могао сјајан ситком да се направи, мада би помало вукао и на научну фантастику, јер то чему ми свакодневно присуствујемо, како се неки људи понашају и шта све изговарају, заиста не изгледа реално нити могуће. Оно што је у међувремену било најважније да научим, јесте да не доживљавам ништа превише лично.
Рецимо, особа на позицији редитеља емисије коју радимо уживо, у комуникацији са свима из технике (камерманима, тонцима, расветљивачима) у слушалице им нервозно узвикује разне псовке, а нас водитељке назива најпогрднијим речима. Све то одзвања у режији у којој је звук на звучницима, и мој супруг то рецимо чује у пролазу ходником и наравно да осети љутњу. Али шта да каже примитивној особи? Њој је то нормално.
А претње на радном месту се за разлику од простаклука не толеришу. И тако то неким особама пролази и то се онда шири као пожар, некомпетенција се прикрива простаклуком и тога је све више, не само у телевизији, него на целој планети. Значи, није до мене, до света је! И свугде још увек има добрих, пристојних, а и стварно стручних и креативних људи. Пропаст света је у свом зениту, а питање је само да ли бирате позицију оних што га разарају или оних што нови свет стварају.
Успевам да много тога не доживљавам лично, ја знам ко сам и зашто сам ту где јесам. Мој избор је да будем на оном тасу где су љубав и светлост и да колико год могу допринесем равнотежи на тој животној ваги, као што свако бира своју улогу у овој врхунској трагикомедији од живота.
Нина Мартиновић Армбрустер
www.ninamartinovic.com
