E. T. RAZMAKAO GVOZDENU ZAVESU Knjiga o potrazi za vanzemaljcima u vreme Hladnog rata postala naučni bestseler
Uprkos svom ideološkom i geopolitičkom rivalstvu, SAD i Sovjetski Savez često su sarađivali od 1960-ih do kraja Hladnog rata u kasnim 1980-ima u nastojanju da otkriju i komuniciraju s vanzemaljskim životom, tvrdi Rebeka Šarbone, istoričarska nauke s Američkog instituta za fiziku i autorka nedavno objavljene knjige „Mixed Signals: Alien Communication Across the Iron Curtain” (Mešoviti signali: Vanzemaljska komunikacija preko Gvozdene zavese).
U ovoj knjizi, koju je “Fajnenšal tajms” proglasio jednom od najboljih u prošloj godini, Šarbone se bavila istorijom potrage za vanzemaljskim životom (Search for Extarterrestrial Intelligence - SETI) te malo poznatom američko-sovjetskom saradnjom na tom području.
Rođena u kubansko-američkoj porodici, Rebeka Šarbone diplomirala je na Oksfordu, a doktorirala na Kembridžu, ali ne krije da je od detinjstva fascinirana Hladnim ratom. “Moje zanimanje za specifičnu temu, SETI, počelo je kad sam u biblioteci na Oksfordu slučajno naišla na primerak knjige „Inteligentni život u svemiru” Karla Segana i Josifa Šklovskog. Učinilo mi se neverovatnim da su jedan američki i jedan sovjetski naučnik 1960-ih godina, na vrhuncu Hladnog rata i napetosti u svemirskoj trci, zajedno napisali knjigu o temi E.T.-ja”, pojasnila je Šarbone američkim medijima.
U knjizi ona podseća na to da su krajem 19. veka i početkom 20. naučnici počeli tragati za vanzemaljskim životom koristeći naučni instrumentarij poput optičkog teleskopa „iako su”, kaže, “njihovi pokušaji ostali uglavnom ukorenjeni u nagađanjima i mašti, a ne sistematičnom i empirijskom ispitivanju”. Jedan od tih pionira potrage za vanzemaljskim životom bio je Persival Louel, bostonski bogataš, matematičar i astronom, koji je posebno bio zainteresovan za Mars, te je čak izgradio i opservatoriju na Marsovom brdu u Fgalstafu, u Arizoni, da bi teleskopima mogao posmatrati površinu Crvene planete, verujući daje izbrazdana kanalima za navodnjavanje koji su, dakako, plod inteligentnih bića - „starije i mudrije rase, možda vrlo različite od naše”.
Mars je, kako dalje piše Šarbone, fascinirao i Nikolu Teslu, kao i italijanskog pronalazača Giljerma Markonija, koji je ne samo prvi “prebacio” radio signalom Atlantski okean, nego je tvrdio i da je primio radiosignale s „četvrtog kamena od Sunca”.
Potraga za E.T-jem dobila je zamah kada su naučnici sredinom 20. veka počeli koristiti upravo radioteleskope. Mnogi rani radioastronomi započeli su, naime, svoje karijere kao radiotehničari dok su služili vojsku.
To je vredelo i za Frenka Donalda Drejka, radioinženjera u mornarici, koji je doktorirao astronomiju na Harvardu 1955. godine nakon što je okončao vojnu službu . Upravo je Drejk 8. aprila 1960. godine u Zapadnoj Virdžiniji postavio 25-metarski radioteleskop i usmerio ga prema zvezdama Epsilon Eridana i Tau Kita, koje su od Zemlje udaljene 11 svetlosnih godina. Drejk je, kako piše Šarbone, tragao za signalima inteligentnog života u svemiru, a svoj projekt nazvao je Ozma, prema kraljevni iz čuvene knjige „Čarobnjak iz Oza”.
Nema smisla biti zabrinut zbog vanzemaljaca
Karl Segan je u genijalnoj knjizi „Kosmos” (stariji čitaoci se sećaju istoimene kultne televizijske serije, koja nas je nedeljom popodne prikivala uz male ekrane) zapisa da nas „možda do sada niko nije posetio, jer su zvezde tako temeljno rasute u prostranstvu svemira, da pre nego što stigne neka obližnja civilizacija do nas, ona je promenila svoje istraživačke pobude ili se razvila u oblike koje ne možemo dokučiti”. Po njegovom proračunu, ako je jedna civilizacija, koja je prije milion godina ovladala međuzvezdanim letovima, krenula sa svog matičnog planeta udaljenog dvesto svetlosnih godina i širila se, naseljavajući usputne pogodne svetove, njihove istraživačke zvezdane letilice ulazile bi u Sunčev sistem - otprilike tek sada. „Milion godina je vrlo dugo vreme. Ako je najbliža civilizacija mlađa od milion godina, ne bi još mogla stići do nas”, naveo je Segan. Čuveni naučnik dalje ističe da standardni motiv u literaturi naučne fantastike i NLO pretpostavlja da su vanzemaljci otprilike jednako sposobni kao i mi. Možda oni imaju neku drugu vrstu svemirskog broda ili lasersku pušku, ali u borbi - a naučna fantastika voli opisivati bitke među civilizacijama - oni i mi smo jedni drugima ravni. „Međutim, gotovo da ne postoji nikakva verovatnoća da će se susresti dve galaktičke civilizacije koje su na istom stepenu razvoja. U svakom eventualnom sukobu, uvek će jedna potpuno nadvladati drugu. Milion godina je vrlo mnogo. Ako bi neka napredna civilizacija stigla u naš Sunčev sistem, ništa ne bismo mogli učiniti. Njihova nauka i tehnologija bile bi daleko ispred naše. Ali nema smisla zabrinjavati se o mogućim lošim namerama napredne civilizacije s kojom bismo stupili u dodir. Verovatnije je da sama činjenica njihovog dugotrajnog opstanka znači da su oni naučili živeti sami sa sobom – i s drugima”, napisao je Segan..
Iako tokom četiri meseca trajanja ovog projekta Drejk nije uspeo da detektuje nijedan signal E.T.-ja, ušao je u istoriju kao pokretač prve moderne potrage za vanzemaljskom inteligencijom. Naime, u novembru 1961. on je na konferenciji odabranih naučnika, među kojima je bio i Karl Segan, predstavio formulu koja će postati jedan od temelja razmišljanja o vanzemaljskim oblicima života jer govori o tome koliko je civilizacija u našoj galaksiji voljno i sposobno komunicirati sa nama putem radio-talasa: Tako je praktično rođen i SETI, program koji obuhvata brojna istraživanja u kojima se uz pomoć radioteleskopa proučavaju obližnje, ali i udaljene zvezde, u potrazi za signalima koji upućuju na inteligentan život.
I s druge strane Gvozdene zavese, u Sovjetskom Savezu, astronomi su doznali za projekat Ozma, te su i oni počeli pažljivije radioteleskopima slediti zvezde u potrazi za tragovima života. „Bilo je mnogo manje ograničenja u pogledu onoga što su sovjetski naučnici mogli raditi. Imali su stabilne budžete zbog načina na koji je centralizovana komunistička vlada funkcionisala. Mogli su praktično raditi šta god su hteli”, navodi Rebeka Šarbone u “Mešovitim signalima”.
Tek, ključna osoba sovjetskog ogranka SETI-ja bio je astrofizičar Josif Samuilovič Šklovski (1916-1985). Rođen u siromašnoj jevrejskoj porodici, Šklovski je po završenoj srednjoj školi neko vreme bio predradnik na izgradnji bajkalsko-amurske železnice. Nakon toga se upi sao na Moskovski univerzitet, gde je diplomirao fiziku 1938. i otpočeo poslediplomske studije na Šternbergovom astronomskom institutu, čiji će deo biti do kraja života. „Šklovski je imao reputaciju čoveka čije su ideje i teorije ponekad revolucionarne, a ponekad apsurdne”, piše Šarbone.
U julu 1962. godine, kada su američko-sovjetski odnosi bili krajnje napeti, mladi američki astrofizičar Karl Segan (1934-1996), odlučio je nekako dopreti do svog sovjetskog kolege Josifa Šklovskog. Segan je takođe poticao iz porodice ukrajinskih Jevreja , ali iz Bruklina, i upravo je napisao rad o mogućnosti postojanja inteligentnih civilizacija izvan Zemlje. Stoga je želeo čuti komentare svoga uvaženog sovjetskog kolege.
Šklovski je poslao pozitivne povratne informacije, no naglasio je Seganu i da je verovatnoća njihovog direktnog susreta „manja od verovatnoće posete vanzemaljskih astronauta Zemlji”. No, uprkos svim problemima koje su morali svladati, dvojica naučnika na kraju su uspela da ostvare saradnju. Segan je nadgledao engleski prevod knjige svog sovjetskog kolege „Inteligentni život u svemiru”, te je za njega napisao opsežne komentare. Knjiga je objavljena 1966, pri čemu su obojica navedeni kao autori. Šklovski je na koncu sledeće godine ipak dobio dozvolu da izađe iz SSSR-a da bi se sa Seganom sreo se u Njujorku.
Na tim temeljima američki i sovjetski naučnici su 1971. godine zajednički u opservatoriji Bjurkan u današnjoj Jermeniji organizovali zajedničku konferenciju o komunikaciji s vanzemaljskim životom, koja je čak uključivala raspravu o mogućoj izgradnji radioteleskopa preko izraelsko-egipatske granice.
Čuveni sovjekti fizičar i potonji dobitnik Nobelove nagrade Andrej Saharov predložio je čak i model koji bi, s jedne strane slao poruke vanzemaljcima, a s druge doveo do nuklearnog razoružanje: po toj ideji termonuklearne bombe mogle bi se sigurno detonirati u svemiru i služiti kao „svetiljke” za prenos signala vanzemaljcima. Od toga, naravno, nije bilo ništa, ali je proces omekšavanja odnosa SAD-a i SSSR-a ipak nastavljen, a istinski simbol detanta bila je zajednička misija Apollo-Soyuz kada su se 17. jula 1975. godine u orbiti spojile američka i sovjetska svemirska kapsula, a američki astronaut Tomas Staford i sovjetski kosmonaut Aleksej Leonov rukovali se u svemiru. Iako nema dokaza da ih je neki E.T. posmatrao u tom trenutku, ne treba isključiti tu mogućnost…
T.R.-M.S.