E. T. РАЗМАКАО ГВОЗДЕНУ ЗАВЕСУ Књига о потрази за ванземаљцима у време Хладног рата постала научни бестселер
Упркос свом идеолошком и геополитичком ривалству, САД и Совјетски Савез често су сарађивали од 1960-их до краја Хладног рата у касним 1980-има у настојању да открију и комуницирају с ванземаљским животом, тврди Ребека Шарбоне, историчарска науке с Америчког института за физику и ауторка недавно објављене књиге „Mixed Signals: Alien Communication Across the Iron Curtain” (Мешовити сигнали: Ванземаљска комуникација преко Гвоздене завесе).
У овој књизи, коју је “Фајненшал тајмс” прогласио једном од најбољих у прошлој години, Шарбоне се бавила историјом потраге за ванземаљским животом (Search for Extarterrestrial Intelligence - SETI) те мало познатом америчко-совјетском сарадњом на том подручју.
Рођена у кубанско-америчкој породици, Ребека Шарбоне дипломирала је на Оксфорду, а докторирала на Кембриџу, али не крије да је од детињства фасцинирана Хладним ратом. “Моје занимање за специфичну тему, SETI, почело је кад сам у библиотеци на Оксфорду случајно наишла на примерак књиге „Интелигентни живот у свемиру” Карла Сегана и Јосифа Шкловског. Учинило ми се невероватним да су један амерички и један совјетски научник 1960-их година, на врхунцу Хладног рата и напетости у свемирској трци, заједно написали књигу о теми Е.Т.-ја”, појаснила је Шарбоне америчким медијима.
У књизи она подсећа на то да су крајем 19. века и почетком 20. научници почели трагати за ванземаљским животом користећи научни инструментариј попут оптичког телескопа „иако су”, каже, “њихови покушаји остали углавном укорењени у нагађањима и машти, а не систематичном и емпиријском испитивању”. Један од тих пионира потраге за ванземаљским животом био је Персивал Лоуел, бостонски богаташ, математичар и астроном, који је посебно био заинтересован за Марс, те је чак изградио и опсерваторију на Марсовом брду у Фгалстафу, у Аризони, да би телескопима могао посматрати површину Црвене планете, верујући даје избраздана каналима за наводњавање који су, дакако, плод интелигентних бића - „старије и мудрије расе, можда врло различите од наше”.
Марс је, како даље пише Шарбоне, фасцинирао и Николу Теслу, као и италијанског проналазача Гиљерма Марконија, који је не само први “пребацио” радио сигналом Атлантски океан, него је тврдио и да је примио радиосигнале с „четвртог камена од Сунца”.
Потрага за Е.Т-јем добила је замах када су научници средином 20. века почели користити управо радиотелескопе. Многи рани радиоастрономи започели су, наиме, своје каријере као радиотехничари док су служили војску.
То је вредело и за Френка Доналда Дрејка, радиоинжењера у морнарици, који је докторирао астрономију на Харварду 1955. године након што је окончао војну службу . Управо је Дрејк 8. априла 1960. године у Западној Вирџинији поставио 25-метарски радиотелескоп и усмерио га према звездама Епсилон Еридана и Тау Кита, које су од Земље удаљене 11 светлосних година. Дрејк је, како пише Шарбоне, трагао за сигналима интелигентног живота у свемиру, а свој пројект назвао је Озма, према краљевни из чувене књиге „Чаробњак из Оза”.
Нема смисла бити забринут због ванземаљаца
Карл Сеган је у генијалној књизи „Космос” (старији читаоци се сећају истоимене култне телевизијске серије, која нас је недељом поподне прикивала уз мале екране) записа да нас „можда до сада нико није посетио, јер су звезде тако темељно расуте у пространству свемира, да пре него што стигне нека оближња цивилизација до нас, она је променила своје истраживачке побуде или се развила у облике које не можемо докучити”. По његовом прорачуну, ако је једна цивилизација, која је прије милион година овладала међузвезданим летовима, кренула са свог матичног планета удаљеног двесто светлосних година и ширила се, насељавајући успутне погодне светове, њихове истраживачке звездане летилице улазиле би у Сунчев систем - отприлике тек сада. „Милион година је врло дуго време. Ако је најближа цивилизација млађа од милион година, не би још могла стићи до нас”, навео је Сеган. Чувени научник даље истиче да стандардни мотив у литератури научне фантастике и НЛО претпоставља да су ванземаљци отприлике једнако способни као и ми. Можда они имају неку другу врсту свемирског брода или ласерску пушку, али у борби - а научна фантастика воли описивати битке међу цивилизацијама - они и ми смо једни другима равни. „Међутим, готово да не постоји никаква вероватноћа да ће се сусрести две галактичке цивилизације које су на истом степену развоја. У сваком евентуалном сукобу, увек ће једна потпуно надвладати другу. Милион година је врло много. Ако би нека напредна цивилизација стигла у наш Сунчев систем, ништа не бисмо могли учинити. Њихова наука и технологија биле би далеко испред наше. Али нема смисла забрињавати се о могућим лошим намерама напредне цивилизације с којом бисмо ступили у додир. Вероватније је да сама чињеница њиховог дуготрајног опстанка значи да су они научили живети сами са собом – и с другима”, написао је Сеган..
Иако током четири месеца трајања овог пројекта Дрејк није успео да детектује ниједан сигнал Е.Т.-ја, ушао је у историју као покретач прве модерне потраге за ванземаљском интелигенцијом. Наиме, у новембру 1961. он је на конференцији одабраних научника, међу којима је био и Карл Сеган, представио формулу која ће постати један од темеља размишљања о ванземаљским облицима живота јер говори о томе колико је цивилизација у нашој галаксији вољно и способно комуницирати са нама путем радио-таласа: Тако је практично рођен и SETI, програм који обухвата бројна истраживања у којима се уз помоћ радиотелескопа проучавају оближње, али и удаљене звезде, у потрази за сигналима који упућују на интелигентан живот.
И с друге стране Гвоздене завесе, у Совјетском Савезу, астрономи су дознали за пројекат Озма, те су и они почели пажљивије радиотелескопима следити звезде у потрази за траговима живота. „Било је много мање ограничења у погледу онога што су совјетски научници могли радити. Имали су стабилне буџете због начина на који је централизована комунистичка влада функционисала. Могли су практично радити шта год су хтели”, наводи Ребека Шарбоне у “Мешовитим сигналима”.
Тек, кључна особа совјетског огранка SETI-ја био је астрофизичар Јосиф Самуилович Шкловски (1916-1985). Рођен у сиромашној јеврејској породици, Шкловски је по завршеној средњој школи неко време био предрадник на изградњи бајкалско-амурске железнице. Након тога се упи сао на Московски универзитет, где је дипломирао физику 1938. и отпочео последипломске студије на Штернберговом астрономском институту, чији ће део бити до краја живота. „Шкловски је имао репутацију човека чије су идеје и теорије понекад револуционарне, а понекад апсурдне”, пише Шарбоне.
У јулу 1962. године, када су америчко-совјетски односи били крајње напети, млади амерички астрофизичар Карл Сеган (1934-1996), одлучио је некако допрети до свог совјетског колеге Јосифа Шкловског. Сеган је такође потицао из породице украјинских Јевреја , али из Бруклина, и управо је написао рад о могућности постојања интелигентних цивилизација изван Земље. Стога је желео чути коментаре свога уваженог совјетског колеге.
Шкловски је послао позитивне повратне информације, но нагласио је Сегану и да је вероватноћа њиховог директног сусрета „мања од вероватноће посете ванземаљских астронаута Земљи”. Но, упркос свим проблемима које су морали свладати, двојица научника на крају су успела да остваре сарадњу. Сеган је надгледао енглески превод књиге свог совјетског колеге „Интелигентни живот у свемиру”, те је за њега написао опсежне коментаре. Књига је објављена 1966, при чему су обојица наведени као аутори. Шкловски је на концу следеће године ипак добио дозволу да изађе из СССР-а да би се са Сеганом срео се у Њујорку.
На тим темељима амерички и совјетски научници су 1971. године заједнички у опсерваторији Бјуркан у данашњој Јерменији организовали заједничку конференцију о комуникацији с ванземаљским животом, која је чак укључивала расправу о могућој изградњи радиотелескопа преко израелско-египатске границе.
Чувени совјекти физичар и потоњи добитник Нобелове награде Андреј Сахаров предложио је чак и модел који би, с једне стране слао поруке ванземаљцима, а с друге довео до нуклеарног разоружање: по тој идеји термонуклеарне бомбе могле би се сигурно детонирати у свемиру и служити као „светиљке” за пренос сигнала ванземаљцима. Од тога, наравно, није било ништа, али је процес омекшавања односа САД-а и СССР-а ипак настављен, а истински симбол детанта била је заједничка мисија Apollo-Soyuz када су се 17. јула 1975. године у орбити спојиле америчка и совјетска свемирска капсула, а амерички астронаут Томас Стафорд и совјетски космонаут Алексеј Леонов руковали се у свемиру. Иако нема доказа да их је неки Е.Т. посматрао у том тренутку, не треба искључити ту могућност…
Т.Р.-М.С.